Kultura

СУМЊИВЦИ НАШИХ ДАНА

Позоришна критика

СУМЊИВЦИ НАШИХ ДАНА

О позоришној представи „Сумњиво ливе“, по тексту Бранислава Нушића и у режији Андраша Урбана. – Среда 16. мај Дом културе Чачак

Представа „Сумњиво лице“ Народног позоришта из Београда, по тексту Бранислава Нушића, коју је режирао Андраш Урбан је спектакуларна истина о нама, каква се ретко виђа, свега пар пута у животу. По својој храбрости и смелости позоришног израза, спремног да рашчисти са стереотипним играњем и тумачењем овог Нушићевог комада, насталог још у време владавине Милана Обреновића, далеке 1887. године, представља истинску шок терапију за обамрлу друштвену свест наших дана. Људи једноставно, без обзира на време и прилике нису спремни да приме пуну дозу „серума истине“. Истина просто убија, уништава и разара све пред собом. Истина боли. Зато се даје у малим прихватљивим дозама, а веће дозе само у случајевима опште друштвене обамрлости у каквој ми живимо данас. Добро је то знао мудри Нушић, који је због својих текстова и робијао, а као управник позоришта је другачије гледао на писца Нушића и дуго држао по страни „Сумњиво лице“. Зна то добро и промућурни и храбри редитељ Андраш Урбан. Он зна какву субверзивност и експлозивну снагу могу имати текстови наших врсних комедиографа Јована Стерије Поповића (режирао у Народном позоришту Стеријине „Родољупце“) и Нушића и како то да искористи ако се стргне маска забављачког и водвиљског и огољена истина о политици, лицемерју поквареног друштва и његове још поквареније бирократије, посебно оне паланачке, која због каријере и унапређења не ферма никог, па ни своје најближе и у стању је да згази њихову срећу и будућност и то понуди публици. Сирови и сурови, омађијани жудњом за влашћу, успехом и положајем, а и новцем посебно, спремни су да виде „сумњивце“ и тамо где их нема, да лажно оптуже сваког, ко покуша да им стане на пут. Та бескрупулозност нижих чиновника и пиона сваке власти, удружена са недостатком било какве одговорности и способности преиспитивања својих поступака и поступака својих сарадника и подређених, претвара сваку истину у лаж и лаж у истину, а добро у зло и зло у добро.

Урбан само вешто користи огољену и снажну Нушићеву реч и изворни тект, додајући у сонговима и неке друге Бен Акибине текстове о власти, правди, закону, политици, који на сцени делују тако свеже и савремено. Редитељ на најбољи могући начин користи потенцијал Нушићевог текста, додајући на оригиналан и нимало баналан начин печат овог времена, кроз паметне сценографске и костимографске детаље и вешта сценска решења (Урбан је радио и сценографију за ову представу). Поједностављена сцена, са великим зидом са мноштвом врата, шест фотеља, два микрофона и апаратима за рециклажу полицијских и судских списа и поверљивих материјала о разним „сумњивим лицима“, посебно оним чија убиства никад нису расветљена. Посебну динамику представи дају модерна редитељска решења, а и глумачки савремени израз читавог ансамбла Народног позоришта, предвођен Слободаном Бештићем у улози Јеротија Пантића. Сви остали глумци су имали упадљиво и добро извајане лкове, а посебно треба издвојити чудесног, трансвеститског среског шпијуна Алексу Жуњића у тумачењу Милоша Ђорђевића. Скупину задриглих пандура и писара, храбрих само уз пиво и јуначке песме, кад „храбро“ освајају хотел Европу, замажу је и униште својим гадлуцима, одлично су представили и одиграли: изврсни Никола Вујовић (Жика), Драган Николић (Јоса), Павле Јеринић (Вића), Хаџи Ненад Маричић (Милисав), Небојша Кундачина (Таса).

Урбан је проналазио комично и смешно тамо где га нисмо ни очекивали код Нушића, а брисао је нека општа и површна места, дајући у неким сценама, попут оног језивог ислеђивања несрећног Ђоке, лажно оптуженог, упозоравајући опомињући предзнак о томе где нас може одвести власт и моћ оних, који слабо шта знају, сем да буду сурови и бескруполозни према немоћнима и слабијим, а сервилни и бескрајно услужни према надређенима. Увек злостављане жене, ћерка Марица (Сузана Лукић и мајка Анђа (Нела Михаиловић), у породици где патер фамилиас нема никаквог обзира према њиховим жељама и потребама, ипак на крају праве обрт и преузимају ствар у руке од истрошених мушкараца, којима је власт само компензација за све оно што немају и не могу имати у животу. Редитељ је постепено увлачио публику у ток представе, рушећи одређену дистанцу, због нечег посве новог што гледају, комбинујући вешто смешно и страшно, све оно што и ми носимо у себи, а што нас можда повремено чини сумњивим неком Јеротију Пантићу.
Нажалост, сала није била испуњена до последњег места и поред заиста изузетно спектакуларног позоришног догађаја, какве ретко виђамо. По својој храбрости и слободи уметничког израза ова представа је заслужила да је види више од четири стотине посетилаца, колико је било у сали. Све похвале за Дом културе и Милкицу Милетић, уредницу Драмског програма на избору представе.

Душан Даријевић

Оставите одговор