Kultura

ТРАГИЧНИ ПЕСНИЦИ ВЕЛИКОГ РАТА

ОБЕЛЕЖЕНА СТОГОДИШЊИЦА ОД СМРТИ ДИСА И МИЛУТИНА БОЈИЋА

Стогодишњицу од смрти песника Великог рата Владислава Петковића Диса и Милутина Бојића, програмом под називом “Са очима изван времена и зла”обележили су прошле среде на великој сцени Књижевни програм Дома културе и Подружница друштва за књижевност и српски језик за Моравички округ коју предводи професорка Оливера Крупеж, аутор сценарија. Ратне биографије двојице учесника и сведока великог националног страдања, уз документарну видео презентацију и бирану музику, сценски су донели професори чачанских основних и средњих школа: Богдан Пауновић, Наташа Пауновић, Оливера Крупеж, Слободан Николић, Милош Живановић, Ђорђе Матијевић и Ђорђе Чоловић. У музичко сценском програму, са пригодним кореографијама, наступили су Сања Перовановић, оркестар КУД “Абрашевић”, Плесни клуб “Луна” и Балетски студио “Форце”.

Млади трубач засвирао је “Тамо далеко”, Слободан Николић је казивао песму “Труба” Момчила Настасијевића, читао Дисово писмо, професори су наизменично говорили одломке из биографија Диса и Бојића.

VECE DIS I BOJIC OLIVERA KRUPEZ 015

ДИСОВА “УТОПЉЕНА ДУША”

Од рођења 10. марта по новом календару1880. када се Владислав Петковић огласио у Заблаћу, као девето од тринаесторо деце у породици Димитрија и Марије Петковић, школовања у Зајечару, до прве песме објављене у Српској књижевној задрузи 1903. под псеудонимом Дис, боемског живота и женидбе Христином 1911, исте године објављује и прву збирку песама “Утопљене душе”, до Балканских ратова који су оставили дубок траг у његовом животу. По повратку из српско-турског рата објављује и другу збирку “Ми чекамо цара”. Добровољно се јавља за одлазак у Први светски рат, али због лошег здравља бива одбијен. Успева да се избори за место ратног извештача за Браничевски крај.  Породицу пребацује из разореног Београда у Чачак и  подлази са остатком војске у повлачење према југу Србије, а одатле преко Албаније на Крф. Са Крфа је транспортован у Француску и ту пише своју последњу збирку песама „Недовршене песме“. На путу до Крфа из Француске италијанским бродом 16. маја 1917. по новом календару брод је торпедовала једна немачка подморница, а Дис је трагично изгубио живот у Јонском мору.

МИЛУТИН БОЈИЋ: ПЕСНИК „ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ

Милутин Бојић (Београд, 19. Мај 1892 – Солун, 8. Новембар 1917)

Књижевник, преводилац похађао је у Београду прво теразијску основну школу, потом Другу београдску гимназију (1902—1905) где је матурирао са одличним успехом и био ослобођен полагања завршног испита. Уписао је студије метафизичко-педагошке групе предмета на Филозофском факултету, на којем је апсолвирао 1914. За време Балканских ратова путовао је у ослобођене јужне крајеве, писао путописне белешке, епиграме, књижевне и позоришне рецензије и историјску драму „Краљева јесен“ (Српски књижевни гласник, 1912), која је 1913. изведена у Народном позоришту у Београду. Скерлић је поздравио његово појављивање у српској књижевности, кад му је 1914. изашла прва збирка песама „Песме“ . Одушевљавао се позоришном уметношћу,  написао је многе књижевне и позоришне рецензије.

VECE DIS I BOJIC OLIVERA KRUPEZ 2

У октобру и новембру 1915. са млађим братом повлачи се преко Црне Горе и Албаније на Крф. Овај „ход по мукама“ српске војске и избеглица, који је и сам једва преживео, описао је у потресном чланку „Србија у избеглиштву“. На Крфу, исцрпљен болешћу, свестан да неће још дуго живети, наставља да пише песме, преводи, завршава „Урошеву женидбу“ и започиње „Вечну стражу“, широко замишљену епопеју, чије делове објављује у Српским новинама, које су почеле да излазе на Крфу. Почетком јесени 1916. проводи једномесечно одсуство у Француској, где је последњи пут видео вереницу у Ници и брата у Тулону. Путује и до Лозане и Женеве да би се видео са пријатељима. У јануару 1917. Премештен је са Крфа у Солун као чиновник Министарства унутрашњих дела, у јулу објављује „Песме бола и поноса“, а у новембру умире од туберкулозе у 26. години. Сахрањен је на гробљу Зејтинлику у Солуну, а његови посмртни остаци пренесени су 1922. на Ново гробље у Београду. Његова антологијска песма „Плава гробница“ постала је својеврсна химна српског страдања у Великом рату.

З. Л. С.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.