Kultura

УМЕТНОСТ БАЛКАНСКОГ БАСА – НЕНАД ВАСИЛИЋ

САВРШЕНСТВО ЏЕЗА СА ЕТНО МОТИВИМА

 

Ненад Василић је српски контрабасиста, композитор, аранжер, бенд лидер. Рођен је 8. маја 1975. године у Нишу и одрастао у окружењу богате традиције балканског фолклора. Први албум, под називом “Југобасија” објавио је 1999. и током наредних година продуцирао низ успешних албума, који одишу специфичним музичким изразом, као резултат савршеног комбиновања џеза и етно музике. Захваљујући иновативном стваралаштву и великом поштовању према музичким традицијама, Василић је већ дуго међу звездама европског џеза и један од најтраженијих контрабасиста. Живи и ствара у Бечу, где константно помера личне и музичке границе. У његовом соло наступу, односно виртуозном извођењу композиција, мелодија Балкана, чачанска публика је уживала на свечаном отварању 12. Међународног фестивал анимације “Аниманима 2018”.

 

РОК, ФОЛКЛОР, КЛАСИКА

Као дете почели сте да свирате клавир, потом виолину, гитару, а данас имате статус једног од најтраженијих контрабасиста.     

Почео сам да свирам клавир са пет година, када сам добио играчку за рођендан. Та играчка ме је потпуно обузела, нон-стоп сам нешто свирао, вежбао. Моји родитељи су схватили да постоји нека љубав, да имам таленат, жељу, вољу и уписали ме у Музичку школу. Мајка је послала оца да ме упише на одсек клавир. Али, отац је увек желео да ја свирам хармонику. Он је човек Шумадинац и једини инструмент који “признаје” је хармоника. Међутим, да ли су њему рекли да нема места на одсеку клавира, не знам ни ја тачно, углавном уписао ме је на одсек виолина. То је била мука, али су ме после годину дана пребацили на клавирски одсек. Клавир сам свирао до 12. године, а потом сам почео да свирам бас гитару.

После Средње музичке школе, коју сте завршили у Нишу, са 19 година сте наставили своје музичко образовање на Џез академији у Грацу, у Аустрији, на одсеку за контрабас и бас гитару.    

Са 12 година сам са рок бендовима почео да свирам бас гитару. Ниш је тада имао врло јаку сцену и пуно клубова, имало је где да се свира. У међувремену сам негде видео контрабас и учинило ми се да је инструмент прилично сличан бас гитари. Пробудила се знатижеља, хтео сам да пробам, да видим како то звучи. Са 16 година сам дошао до свог првог контрабаса и почео да свирам класику. Уписао сам Средњу музичку школу, теоретски одсек и контрабас, врло млад сам добио место у Симфонијском оркестру и почео, оно што је можда најбитније за моје касније бављење музиком, да свирам нашу староградску, изворну, народну музику по нишким кафанама.

Средњошколско свирање по клубовима и кафанама донело Вам је и пуно искуства и нових шанси?    

Моја велика љубав у то време је била бас гитара, свирао сам по рок клубовима, у фанки бендовима, за неку младалачку публику. Међутим, у Нишу су ме брзо ангажовали да са контрабасом свирам xез и народну музику, јер је била велика потреба за овим инструментом. У то време сам био један од ретких ко се озбиљно бавио контрабасом. Случајно, на неком концерту упознао сам Стјепка Гута. Предавао је на Академији у Грацу. Иако је 1993. године било тешко време у земљи, он ми је показао да може да се оде у Аустрију и студира xез, што је за мене, средњошколца, било сјајно.

Како сте се уопште заинтересовали за xез, који је код нас негде на маргини?   

Мислим да је џез добио и више места него што је то потребно за нашу културу, јер није наша народна изворна музика. Ми имамо своју изворну музику која је минимум толико квалитетна, као џез. Моја велика љубав је xез, али треба бити и објективан. У последње време заузима доста простора на нашој културној сцени, а има и пуно џез фестивала. Сматрам да није запостављен, нема га пуно, као на америчкој и европској сцени, али присутан је.

Пошто сам свирао џез по нишким клубовима желео сам да упишем школу која није сувопарна. Теоретски смер на Музчкој академији, односно класика уме да смори и да буде мало досадна, без правих предавача. Хтео сам да спојим љубав и посао. У Грацу је у том тренутку била једина џез школа у Европи. Била је нека и у Хагу, у Холандији, али то је било предалеко и није била баш много занимљива школа, колико сам тада чуо. Цела Европа је хрлила ка Грацу и био је велики изазов уписати ту школу.

Имате завидну каријеру и у Европи. Можете ли да направите паралелу између наше српске и европске џез сцене?   

Ми немамо неку јаку џез сцену, али је све боља. Много џез музичара је врло рано, или у каснијој фази каријере отишло из земље. Имамо “Биг бенд РТС-а” из Београда, где су окупљени сви наши џез музичари који су студирали по иностранству. Има и пар добрих бендова. “Метрополис”, музичка кућа за коју сам издао последњи албум за Србију, преко Војислава Пантића и Београдског џез фестивала “гура” неку нашу српску џез сцену, која је у повоју.

Сарађивали сте са многим признатим страним и домаћим уметницима. Да ли бисте некога издвојили, ко је на Вас оставио посебан утисак?  

Имао сам срећу да радим са много људи из региона, из бивше СФРЈ, а такође и са доста америчких џез музичара, са којима сам и снимао и свирао. Од наших музичара бих дефинитивно издвојио сарадњу са Стјепком Гутом. Иако већ годинама не радим са Стјепком, наша сарадња ми је остала у лепом сећању. Пуно смо радили заједно. Радио сам и са Влатком Стефановским, Амиром Медуњанин, Тамаром Обровац, Биљом Крстић, заборавићу неког… А када је реч о светској xез сцени имао сам срећу да радим са Ричи Бајрахом, Марк Марфијем, Волфганг Пушнигом, Лори Антониоли, Шилом Xордан… Било је пуно лепих сарадњи.

“ЗА СВАКОГ ЧОВЕКА ЈЕ ВАЖНО ДА НАЂЕ СВОЈЕ КОРЕНЕ”

До сада сте објавили око 15 албума са десетак различитих формација. Како бисте Ви представили Вашу музику, да ли је она комбинација џеза са етно мотивима?  

Као омладинац сам стекао љубав према фјужну, року, џезу, класичној музици и свим правцима који апсолутно немају свој корен у нашој земљи. И образовао сам се у том смеру, пуно истраживао, доста вежбао, јер су то правци који мене веома интересују. Међутим, с друге стране, сматрам да је за сваког човека важно да нађе своје корене, оно што је у његовом ДНК-а саставу. А то није ни џез, ни све оно што сам ја слушао и радио, него наша народна музика. Као уметник, једино на тај начин могу да будем оригиналан у свету, да представљам музику свог народа, својих предака и места где сам рођен. Када се људи у свету питају шта Срби раде на уметничком плану, они не мисле на експерименталну, класичну музику, или модеран џезу. Не. Они се питају како Срби доносе своју народну или фолклорну музику у свет и како људи са Балкана доприносе светској музици? На који начин ми доприносимо томе да џез, који се микса са свим музикама света, расте уз помоћ балканске или српске музике? То мене интересује, да кроз језик џеза, фјужна, рока, свих модерних праваца пренесем свету оно што сам ја добио од својих предака, и то њиховим језиком. То се код нас зове етно џез, а у свету Балкан џез. Своје место видим у томе да људима преносим информацију одавде, али на другачији начин, а не на онај најфолклорнији. Трудим се да никако не изгубим нашу традицију из вида, али и да будем отворен за све што се тренутно дешава у свету и информисан о томе. Желим да са чврстим коренима у нашој музици, кроз џез презентујем свету шта смо и ко смо ми.

Ви сте један од најбољих џез контрабасиста данашњице. Колико то Вама значи и колико је било тешко стићи до те ласкаве титуле? Осим талента, ту је вероватно пуно рада, одрицања. Шта бисте поручили младима који воле ову врсту уметности?  

Мени је тешко да “дилујем” са таквим титулама, зато што се не слажем са њима. Мој је задатак да се не слажем са њима. Да би човек стално ишао даље, пре свега је важно да свом раду не придаје превелики значај. Управо скромност и спремност да се и даље вежба, ради, истражује, ризикује, експериментише, битни су за напредак. Није толико битно да се брани територија, колико да се освајају нове територије. То је мени интересантно, а требало би да буде и сваком клинцу који почиње да свира музику, или да се бави неким инструментом. То је врло добар савет.

Који су Ваши планови, можда неки нови албум?   

У Чачку сам свирао композиције са прошлог албума, али то је пројекат који траје и који сам назвао “Уметност балканског баса”. То сам урадио свесно, да бих људима пренео оно што сам “ископао”, смислио, како ја доживљавам нашу балканску музику и своју функцију басисте. Соло бас је пројекат који бих волео и даље да радим. Следи концерт са тријом у Будимпешти. Увек спремам неки следећи албум, али врло споро, то је дуг и захтеван процес. И, наравно, са својим тријом радим нове композиције.

МУЗИКА ЗА ДУШУ И СРЦЕ, ЗА ИНСПИРАЦИЈУ, ЗА ЕНЕРГИЈУ

Шта Ви приватно слушате у тренуцима одмора?   

У последњих 30 година сам слушао све што постоји. То су фазе које се дневно мењају. Тренутно слушам класику, Шопена кад год могу. Смирује ме, или ја већ улазим у неке године када ме хеви металци више “не раде”, иако сам као клинац био рокер. Мада никада не одустајем од “Дееп Пурпле”, њих слушам за душу и срце. Баха увек волим да чујем, одувек ми је инспирација и можда највећи кривац што сам почео да свирам бас. Док сам свирао клавир увек сам био фасциниран његовом левом руком. Бахове инвенције двогласне, биле су ми врло интересантне. Истражујем и области у којима нисам урадио домаћи задатак. На пример, увек ми је било тешко да слушам оперу. Сада се враћам на Вердија, на ствари које нисам стигао у средњој школи. Вагнера сам почео да слушам. Али, не значи да ми се и свиђа све што слушам. А онда се појаве неки нови бендови, па се вратим на Цунета Гојковића, јер ми је он у срцу.

Коју његову песму волите да чујете?  

“Памтим оно вече…”, односно песма “Љубав ми срце мори” је фантазија. Наравно и “Кафу ми драга испеци”, “Јаничар” је можда најјача. Волим и бугарску народну музику, доста сам радио са Ромима из Бугарске, са “Циганима”, како волим да кажем, пошто сам одрастао у Нишу, највећем “циганском” граду на свету. Веома поштујем Роме. На “циганску” музику се увек враћам. Она ме инспирише и у њој црпим пуно енергије, пуним батерије. Класика је увек интересантна због “боје”, па онда опет “запршти” “Дее Пурпле”… Али слушам и оно што ми препоруче колеге, или мој син, који такође свира бас гитару. Он је управо уписао Академију у Бечу. Шалимо се код куће да смо “бас фабрика”. Са њим слушам неке нове клинце, које не бих никада ни упознао… Подмлађујем се поред њега… Све слушам…

Нела Радичевић

 

 

 

Оставите одговор