Intervju

УМЕТНОСТ ЈЕ ИГРА, ПРЕДУСЛОВ ЈЕ СЛОБОДА…

ДР МИЛИЈА БЕЛИЋ, УМЕТНИК СВЕТСКОГ РАНГА ИЗ ПАРИЗА ОТВОРИО ИЗЛОЖБУ У ЧАЧКУ

Аутор: Зорица Лешовић Станојевић

Мултимедијални уметник, један од најеминентнијих представника  геометријске апстракције са простора бивше Југославије у свету, теоретичар визуелних уметности др Милија Белић (Рудовци код Београда, 1954.), сликар, вајар, писац, дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду 1978. Од 1983, када је постао стипендиста француске владе, живи у Паризу. Докторирао је на Сорбони 1994. године, на одсеку Уметности и науке о уметности. Белић је и наше горе лист, пореклом је из оближње Остре.

Учествово је 2014. на изложби “Библиотека – отворена књига Балкана”, на којој је излагао велики триптих. На међународној сцени је присутан веома дуго, а његове књиге налазе се у највећим библиотекама света као незаобилазна литература за студент,а слике у многим светским галеријама и музејима. Остварио је више од 35 самосталних изложби. Био је организатор неколико великих међународних бијенала и веома је битан у организовању Париског ликовног салона и представљању наших уметника, који су излагали у Француској. Град Париз му је доделио атеље на чувеном Монмартру (један од 180), у том јединственом граду “уметника и уметности”. Др Милија Белић је отворио Међународни симпозијум “Уметност и папир” у Чачку, разговарали смо о савременим уметничким приликама код нас и у свету…

Чиме је Међународни симпозијум “Уметност и папир” завредео Ваше присуство?

-Био сам учесник бијенала “Библиотека, отворена књига Балкана” 2014. године на позив Божидара Плазнића. Мислим да он доприноси веома много да Чачак као град има углед који је стекао, не само у земљи, већ и шире. Он то ради врло упорно, компетентно и веома квалитетно. Ова изложба, која је посвећена папиру као материји, истиче уметнички квалитет радова.

Долазите из света, сматрају вас француско-српским уметником, али чачански крај Вам је близак?

-Нисам заборавио своје корене. Моји преци су са ових терена, има их ту у близини Чачка. Мој отац се игром случаја запослио у Рударском басену “Колубара” у Лазаревцу, ја сам се тамо родио, иначе, сам врло често долазио у Остру, посећивао родбину, стрица.

Као неко ко деценијама живи у Паризу, ту на извору, Ви имате више увида у савремене уметничке токове. Имајући у виду динамичку и технолошку димензију времена у коме она настаје, како оцењујете савремену уметничку сцену и њене перспективе?

-Многи су предвиђали смрт уметности, срећом, то се није обистинило. Данас је савремена уметност врло поливаентна и развија се у више праваца. Међутим, нешто се ипак прочишћава и са новим технологијама. Постоји једна струја која иде ка апстракцији и ка геометријској апстракцији, којом се и ја бавим, а која је, видим, присутна и на овој изложби у Чачку. Једну струју чине дигитални медији, са друге стране је струја, која је више базирана на материји без рационалног приступа, и те две струје се стално преплићу.

Како бисмо у уметничком контексту дефинисали нашу епоху, 21. век?

-Ово је век хетерогености. Уметност се разгранава и утолико је боље што је тако, јер уметност је, пре свега, игра, а предуслов за уметничко стваралаштво је слобода. Нема више ограничавања на један стил, као што је било у ранијим епохама, него је, једноставно, уметност на неки начин сазрела, пре зато што је себи допустила ту неограничену слободу. Наравно, није све вредно у тој слободи. Међутим, неке се ствари ипак кристализују, тако да има неколико основних тенденција. Колико могу да пратим у Француској, у Паризу, постоји јака тенденција геометријске апстракције. Постоје музеји специјалиовани за ове врсте уметности, та грана није тако стара, појавила се отприлике пре око сто година као стил, да кажем. Неке тенденције су мање-више замрле, долазе нове, све је у неком општем кључању. Наравно, ја верујем у људску креативност и радујем се да стално откривам нове и нове приступе.

Имате ли утисак да је у свој тој размаханости савремена уметност много ангажованија, рационалнија, на неки начин суровија, да губи трагове романитизма?

-Како да не, уметност је ангажована већ самим својим постојањем, својом дефиницијом. Ја не сматрам да је ангажована уметност она која прави алузије на дневну политику, то је намање ангажована уметност. Уметност открива лепоту, пре свега, а преко лепоте онда додирујемо некакву суштину, егзистенцијалну. За старе Грке лепота, истина и доборта су биле врлине између којих је постојао знак једнакости. Дакле, ако ми знамо шта је то лепо у уметности, знаћемо шта је лепо и у животу, а аутоматски и шта је истинито. Дакле, уметност садржи и ту етичку категорију, у томе је она ангажована.

Колико је, условно речено, “висока уметност” условљена локацијом, може ли да се развија у једној оваквој средини, изван великих уметничких центара?

-Како да не, посебно данас у време планетарних комуникација, то је апсолутно могуће. Све информације су свима доступне, и срећом да је тако. Постоји та врста размене, тај флуид, који кружи и на који су уметници врло осетљиви. Тако да ова изложба, на неки начин, осликава тај дух и епохе и планете.

Колико Европа познаје то што је водећа уметност у Србији, да ли смо довољно представљени?

-Нисмо свакако, а наравно да то заслужујемо. Све је препуштено појединцима, али то је већ нека друга и дуга прича, зашто као друштво нисмо довољно организовани да своје вредности покажемо на страни, а имамо их, у сваком случају.

Шта је по Вашем мишљењу спорно, у чему видите проблем?

-Моја основна примедба тренуто је да се превише важности придаје традицији. Традицију треба сачувати, наравно, али она припада прошлости. Треба показати савремено лице Србије, дати шансу младима и креативности. Традиција је тамница духа и тамница креативности. Дакле, ако се држимо само онога што је било пре 500 година, па где ћемо стићи? Нигде. Значи треба се отворити и дати шансу креативним младим људима.

Можете ли да издвојите шта би то било вредно представити Европи са ових простора, нешто што нико не би могао да оспори, чак неко име и на овој изложби?

-Има ту више имена, не бих специјално издвајао никога, али рецимо, Марко Вукша ми је ту пред очима, млад, перспективан и талентован уметник. Невена Стоисављевић је, исто тако, врло интересантан уметник. Видим да има и странаца, утолико боље. Значи, ова изложба је и збир различитих  националности и креативних приступа, и утолико боље…

 

 

 

 

 

Оставите одговор