Društvo

Утисци из Индије Славице Јовановић Попаре: ХАОС У САВРШЕНОМ РЕДУ

Утисци из Индије Славице Јовановић Попаре

ХАОС У САВРШЕНОМ РЕДУ

Чачанка Славица Јовановић Попара, многим суграђанима, посебно суграђанкама, позната је, пре свега, по Центру за лепоту „Лепонога Бети“, месту за негу тела и духа, који са успехом води седамнаест година. Са јогистима у свом центру ради пуних осам година, а звање званичног, међународног инструктора јоге Академије за јогу има седам година. У све што јој се догађало у животу, каже, водио ју је чист осећај.

Након животних ломова у младости и тешких телесних повреда, главе, мозга, ломљења вилице и носа, након саобраћајне несреће и вишедневне коме и тешке трауме, одлучила је да промени живот. Прогнозе су биле лоше, али упркос свему се опорављала и одлучила да живи и преживи. У свему је водила интуиција, на коју се ослањала када је доносила важне одлуке. Одлучила је постепено да промени свој живот из корена, као и занимање певачице, а касније и библиотекарке. Тражила је себе, оно што она јесте у суштини и наставила то трагање кроз читав свој живот. У тренутку док је за отварање свог салона лепоте набављала потребне ствари на сајму у Београду, пре седамнаест година, открила је једну књигу црвених корица на којој је писало „Јога“. Аутори књиге су Јадранко Миклец и Маја Попов, људи потпуно непознати Славици. На повратку у Чачак, листала је књигу, која је веома верно описивала покрете везане за дах, гледала је фотографије и ништа јој није било јасно. Окружење није имало много разумевања за ово њено ново  интересовање, као што није имало поверења ни за њен тек пробуђен предузетнички дух и ново занимање. Данима је само читала нову књигу, док једног тренутка није почела и да је разуме. Нови посао који је започела био је у почетку потпуни стрес и књига коју је открила била је сламка спаса. Почела је полако да схвата како се ствари дешавају у телу и наставила је да ослушкује свој осећај, који је и даље с поверењем следила. Временом је упознала и ауторе своје чудесне литературе Јадранка Миклеца и Мају Попов, који су јој постали и блиски пријатељи. Лични учитељ јоге постао јој је Предраг Никић.

ЈОГА – ЈЕДИНСТВО ДАХА, ТЕЛА И СВЕСТИ
Одлучила сам се за хата јогу, која је најближа нашем менталном склопу и ради се кроз покрет и представља јединство даха, тела и свести. Ако радите по инструкцијама убрзо су ту и резултати – истиче Славица и додаје да је њој то донело неки ред у живот и увело нека нова сазнања и схватања, али то наравно нема никакве везе са религијом. – Рад на мом телу кроз физички покрет је допринео да се осећам боље, а моја девиза је увек била – у здравом телу, здрав дух.

Недавно се вратила из Индије, а одлука  да је посети дошла је, прича Славица, у правом тренутку:

–  Једноставно, то је би тај трен, кад није могло ни пре, а ни после. Била сам на својим ранијим путовањима у Шри Ланци и Јордану, а сада сам за Индију одвојила месец дана свог живота и одсуствовања са посла. Кренула сам са руксаком на леђима да обилазим Индију, да је доживим онакву каква јесте, али и да откријем себе у новим животним околностима.
Путовање по Индији није подразумевало одседање по хотелима и било какав комфор. У Њу Делхију, чудесном граду са 18 милиона становника, сусрела се, како каже, са хаосом у савршеном реду.

– Свуда осмеси на лицима, без нервозе у саобраћају, споразумевају се сталним трубљењем, сви имају стрпљења за друге и лако се прилагоде датој ситуацији. Много трубе, а нико није нервозан, тако  комуницирају, сви се склањају другима, нема нервозних за воланом и врло брзо се формира и шест редова у четири траке – описује Славица Попара Јовановић свакодневни живот у Индији.

Њу Делхи је град многих универзитета, школа и болница. Много се улаже у образовање деце. Млади се образују и на универзитетима у иностранству, са обавезом да се врате у Индију. Славица је у Индији користила превоз који користи и домаће становништво (аутобусе, возове, али и бицикле, тик – тикове, рикше) и јела оно што једу и остали у Индији, вегетаријанска јела, јака и зачињена, која штите људе од разних инфекција. Није јој то тешко било, никад није јела месо, по сопственој одлуци од раног детињства, наравно, на згражавање мајке која ју је због тога кажњавала, а онда то и прихватила. Није користила никакве лекове у Индији, сем флашице домаће, српске љуте ракије, по гутљај ујутру и увече, као и етерична уља, која увек користи за заштиту и превентиву од болести и зараза. По свратиштима се сусретала са разним „живуљкама“, које се све од реда у Индији поштују и не убијају, зато што је код њих све свето и људи и биљке и животиње и заслужује живот. Није било лако ноћу у соби се навићи на присуство мишева и разних гуштера, али временом се прихвати да је то нешто обично и да нас не угрожава. Индуси имају и потпуно другачији однос према хигијени, али се и то с временом прихвата, мада се не препоручује сваком, ко на то није спреман. Није било лако ни прихватити хладноћу и користити хладну, готово ледену воду у малом месту Мек Лауд Гањ подно Хималаја, где је и Далај Ламин дом у окружењу тибетанских монаха.
Славица истиче да често људи беле коже из Европе и Америке имају предрасуде о овом делу света и овим људима:
Немојмо имати погрешно мишљење о оном што нисмо видели, тај народ је отворен за све. Они те примају и прихватају, али поштуј правила те земље. Бели људи се понашају бахато. Ми са таквим самопоуздањем и са таквом гордошћу прилазимо и мислимо да све треба нама да се прилагоди. Зашто мислимо да смо ми бољи од њих? Њихова цивилизација је почетак свега. Мислим да смо сви исти, а са различитим задацима. Заиста волим људе, могу да се са њима не слажем, расправљам, али суштински их волим.

У Амристару, чудесном граду Сика (људи високог стаса са турбанима, прелепи, високи, без поделе на касте, одликује их верност, поштење, морал), налази се и „Златни храм“. Сваког дана се ту подели сто хиљада бесплатних оброка за сиромашне. Сви у савршеном реду и миру чекају да узму свој оброк. Славица је имала прилику и да учествује у припреми ових оброка, мазала је уљем мале хлепчиће – чипутије.
У Индији се и даље одржава кастински систем и свако у својој касти живи како треба да живи. Сиромаси не маштају о богатству, то није њихова карма ни судбина.

– Јога је прихватање ствари какве јесу, оно што могу да променим мењам, а оно што не могу, једноставно прихватим. Људи се труде да направе најбоље што могу, а јога каже, овде и сада промени што можеш, што не можеш, прихвати – прича Славица Попара Јовановић.

ВЕРНИК УНИВЕРЗУМА

У Индији је Славицу фасцинирао и њихов однос према смрти:
Ми са овог терена, научени смо да се смрти плашимо и да је то страшно. У Индији мртви се испраћају тако што се тело покојника, посуто цвећем, проноси кроз читав град или село, његови најближи радују се и певају, опраштајући се од оца, сина, брата и уз највеће почасти тело кремирају, а пепео просипају у реку. За Индијце је смрт почетак нечег новог. Лично се све мање плашим осећаја шта ће бити после. Нисам ничим ограничена и ја сам на првом месту верник универзума.


Говорећи о женама у Индији, наша саговорница каже:

-Жене изгледају прелепо у својим саријима живих боја. Грацилне су и умеју да носе своју одећу и накит. Поштујући њихову веру и културу, ходала сам улицом пристојно одевена, дуге панталоне, мајица са кратким рукавима, марама преко руку у храму, мада то нико од мене није тражио. У њиховим радњама сам увек била испоштована. У Индији се изнад свега цени породица и она је за све важна. Влада патријархат, мужеви раде и зарађују, али жене у дому су главне, оне одлучују и располажу новцем.
Као најважније искуство из Индије Славица издваја сазнање да се живот не може посматрати само из личне, унутарње потребе и да мораш имати обзира за друге:
– Морамо прихватити да на овом свету свако живо биће има право да живи. Морамо се увек преиспитивати шта смо у овом животу урадили боље или горе, а ако то не сазнамо, увек ћемо тражити кривца у другом.
До неког следећег путовања у Индију Славица ће потражити свој мир у раду и вежбама са својим јогистима, који уместо санскритских мантри, које користи један гуру, доживе исто, кроз емотивне љубавне песме на матерњем језику, које сви певају зато што је то наш језик и наш код који препознајемо. Понекад, сви заједно одиграју и по неко српско коло. У свету Славице Попаре Јовановић све је могуће, зато што је она верник универзума и воли људе свим срцем.

Душан Даријевић

Оставите одговор