Društvo

У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ИСТОРИЧАРА ДР МИЛОША ТИМОТИЈЕВИЋА О ДРАГИШИ ВАСИЋУ

ИСПРАВЉЕНА ИСТОРИЈСКА НЕПРАВДА

“Службени гласник” је у својој библиотеци “Саборник”објавио до сада 33 наслова који се баве савременим историјским токовима у српској и светској историји, а од тог броја, четири књиге потписује др Милош Тимотијевић, историчар чачанског Народног музеја, истакао је у име издавача, уредник Борисав Челиковић, 7. децембра, на промоцији књиге “Драгиша Васић (1885-1945) и српска национална идеја”, напомињући да је реч о исправљању историјске неправде према једном од великих српских интелетуалаца с почетка 20. века. Идеолошка уверења, политичка делатност и уметничко дело Драгомира Драгише Васића на много начина постају важни за разумевање историјских процеса у првој половини 20. века, посебно смисла и садржаја српске националне идеје, велике кризе југословенског и српског друштва крајем истог столећа, тражења упоришта за стварање новог идентитета почеком новог миленијума, као и за дугогодишње полемике везане за “сукоб” традиционалног и модерног.

ВРСТАН ПРИПОВЕДАЧ, АКАДЕМИК, ПА ИДЕОЛОГ

Иако је улога у покрету генерала Драгољуба Михаиловића, јер је био идеолог Равногорског покрета, прва импресија, треба нагласити да је Драгиша Васић био, пре свега романсијер, врсан приповедач, путописац, есејист, критичар, новинар, уредник, правник, адвокат, а тек потом и војник, официр, ангажовани интелектуалац, академик и политичар. Васићево ангажовање у друштвеним токовима било је многоструко, а његова вишедеценијска неподобност у Југославији, одлучујуће је утицала на враћање у јавност његовог неправедно скрајнутог стваралаштва крајем осамдесетих година 20. века, као симбола прогнаних грађанских и националних вредности. Драгиша Васић је и званично увршћен у лексиконе, енциклопедије и антологије као истакнута личност модерне Србије, а 2009. је спроведена и судска рехабилитација, истакао је Милош Тимотијевић.

-Време у коме делује Драгиша Васић је време старе аустроугарске пропаганде против Србије из 1914, чија је основа конструисана још у 19. веку, да би у савременом добу постала и део снажног тренда ревизије историје. Истовремено се обнављају и старе предрасуде Запада према простору Балкана (осећање темпоралне супериорности, веровање у “прогрес” телеолошка објашњења ) посебно према Србији, чији је национализам представљен као средишња трибалистичка и парадигматична опсесија друштвене елите, па и већине становништва, пример заосталости и недвосмислени симбол цивилизацијске деформисаности и инфериорних руралних вредности.

Овим речима историчар др Милош Тимотијевић објашњава друштвени контекст у коме је деловао Васић, сведок и учесник бројних догађаја који су се преламали на српском етничком простору, од Мајског преврата, Балканских и Првог светског рата, Албанске голготе до Другог светског рата и пораза српске националне идеје.

ТВОРАЦ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ИДЕЈЕ

Истраживање др Милоша Тимотијевића засновано је на пет основних теза: прва је да српски национализам добија модерна и масовна обележаја крајем 19. века; друга, српска национална идеја је срж Васићевог интелектуалног и политичког рада; трећа, национални идентитет и националну идеју, изражену кроз национални и религијски концепт Васић је уобличио пре 1912. и није је мењао до краја живота; четврта, управо тако обликована национална идеја представља главни узрок опирања модернизацији, што је условило велике историјске промашаје Србије и пета, носилац такве српске националне идеје била је интелигенција, чије је сеоско и паланачко порекло било препрека за прихватање модерних начела организације друштва, услова напретка, сарадње са светом и избегавања погубних сукоба.

Либерална политичка начела, оданост националним вредностима и спремност на лично жртвовање Драгише Васића, истичу се као примери искреног патриотизма, као и “традиционални модернизам” у уметничком стваралаштву и политичком деловању, као начин помирења универзалних просветитељских, европских вредности и ужих националних интереса. Васић је с временом постао архетипски представник шумадијске, или још уже, рудничке варијанте српског патриотизма, борбе за слободу и правду на темељу православних хришћанских вредности, у чијем се средишту налазе одговорност и жртва према сопственом народу, наводи Тимотијевић.

ЛЕВИЧАР ЛИБЕРАЛНЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ

-Ово је прва заокружена животна прича о Драгиши Васићу у којој је Милош Тимотијевић обрадио и његов уметнички рад. Васић је био комплексна личност, учествовао је у креирању историје у бурним временима. Био је ратник, после чега разочаран постаје противник династије, бранио је неке комунисте, био је близак пријатељ са Мирославом Крлежом, један је од оснивача и потпредседника Српског културног клуба. Од првих дана, као творац Равногорског покрета, инсистирао је на стварању новог националног политичког покрета, са дистанцом у односу на предратни период. Био је словенофил, волео је Русију, али не и бољшевизам. Не зна се како је завршио живот, по једној верзији убили су га комунисти код Бања Луке, по другој, страдао је у логору Стара Градишка. После Другог светског рата стављена је хипотека на његово име и дело. И после рехабилитације, у његовом родном Милановцу, све је ишло теже. На 50. годишњицу његове смрти 1995, отказана је најављена трибина, тек 2005. одржан је дводневни научни скуп и објављен Зборник. Прве две кратке биографије Драгише Васића написали су његов пријатељ и сарадник Младен Ј. Жујовић, а пред крај постојања Југославије, Гојко Тешић је приредио његова изабрана дела, рецепције књижевних критичара и кратку биографију, што је постало основа за даља истраживања – рекао је рецензент др Коста Николић, научни саветник Историјског института у Београду.

ЗАЛАГАО СЕ ЗА СОЦИЈАЛНУ ПРАВДУ

-Васић је најбољи филозофски писац између два светска рата. Није случајно да се ова промоција поклопила са обележавањем стогодишњице Октобарске револуције, за коју је везана и судбина Драгише Васића. Сви наши значајни писци, национално оријентисани, Милош Црњански, Станислав Винавер, Мисић, Тодор Манојловић, Васић, нису волели идеју југословенског идеализма. Остајали су верни свом националном убеђењу, видели су неправде, ниподаштавање и деградацију плејаде српских официра на рачун аустро-угарских официра из Словеније и Хрватске. Васићево поштење се види и по томе што једини није отишао у иностранство. Он је парадигматичан лик, који се креће између Француске револуције и Светосавља. Задржао је либерална уверења која су подразумевала плурализам, законитост и демократију, постао републиканац, који се залагао за социјалну правду и српски национализам урбаног типа. Један од наших водећих интелектуалаца др Мило Ломпар, књигу Милоша Тимотијевића сматра до сада најбољим делом о Драгиши Васићу – истакао је други рецензент др Владимир Димитријевић и евоцирао причу о изгубљеном трагу једина три примерка Васићеве “Историје Равне горе”.

Зорица Лешовић Станојевић

Оставите одговор