Aktuelno

…У НАШИМ ТЕМЕЉИМА КЉУЧАО ЈЕ НЕКАД ВУЛКАН ЖИВОТА…

КОМЕМОРАЦИЈА ПОВОДОМ СМРТИ ЈЕЛЕНЕ КОВАЧЕВИЋ (КОСИЋ), ЧАЧАК, ТЕХНИЧКИ ФАКУЛТЕТ, 18. АПРИЛ 2017.

…У НАШИМ ТЕМЕЉИМА КЉУЧАО ЈЕ НЕКАД ВУЛКАН ЖИВОТА…

– записује Јелена Ковачевић у песми Некад и сад – али, и сваки вулкан једном се угаси, згасне… Ових Васкршњих дана, када живот побеђује смрт, прекинула се једна плава линија живота – упокојила се у Господу Јелена Ковачевић.

… А не тако давно, исписујући животопис Јелене Ковачевић за Библиографију њених радова, аутентични траг њеног три деценије дугог разноврсног списатељског стваралаштва, која је симболично насловљена Клупко живота (по једној њеној песми), а која садржи укупно 245 библиографских јединица, нашла сам се пред особом хармоничном од уравнотежености, смиреном од снаге, једноставности и зрелости…

Спознала је свет у пролећном Ужицу, 25. маја 1932. године као прво дете Николе А. Косића и Милке М. Поповић. У вароши на Ђетињи је рођен и њен брат Милан (1934), док је Душан (1937) рођен у српској престоници. Породица Косић непосредно пре бомбардовања (1941) напушта Београд и сели се у Ужице, у кућу која ће бомбардовањем бити сравњена са земљом. На срећу, рат у Великом рату сви су преживели, а потом настаје рат у миру.

Отац Никола А. Косић (1907-2004), мајор Војске Краљевине Југославије један је од организатора и извршилаца Војног пуча 27. марта 1941. године. После Другог светског рата који је провео у немачком заробљеништву, иселио се у Сједињене Америчке Државе. У отаџбину тј. у родни Чачак  вратио се тек 1991. године.

 

Мајка Милка М. (Поповић) Косић (1910-1976), учитељица, кћи је Мирка А. Поповића (1873-1914), а братаница Чедомила и Душана А. Поповића, знаменитих личности Ужица. Њихов деда по оцу, Аћим М. Косић, шумарски инжењер из Чачка (пореклом Херцеговац), за учешће у Балканским и оба светска рата носилац је 11 одликовања. Биографије предака неисцрпна су њена писана, али и животна инспирација и опорука.

После основног школовања у Београду и Ужицу, Јелена завршавава Учитељску школу у Ужицу (1950), елитну школу са традицијом која се гради од 1919. године када је основано Педагошко одељење при Ужичкој гимназији. Дипломирала је 1962. године на Вишој педагошкој школи у Београду (Одељење у Ужицу), на групи за руски језик и књижевност. Београдски Филолошки факултет, Групу за руски језик и књижевност, завршила је 1969. године. После тринаест година (1982) на истом факултету  одбранила је магистарску тезу „Тумачење руске књижевности уСрпском књижевном гласнику“ и њен одраз уГласниковој“ књижевној критици (1901-1914)“. Обавила је једномесечну специјализацију 1966. године у Москви, а звање научни и стручни преводилац за руски језик стекла је 1980. године након успешно завршеног једногодишњег семинара при Удружењу научних и стручних преводилаца Србије.

Jelena Kovacevic 2

Достојанствено и крајње посвећено прелази пут од сеоске учитељице до универзитетског професора. Прво запослење било јој је у Љубишу на Златибору, потом у Чајетини и Ужицу, а од 1963. живи у Чачку. Шест година предаје руски језик у основним школама, а потом ради у чачанској Техничкој школи и Гимназији. Оснивањем Техничког факултета у Чачку 1975. године, у оквиру Универзитета „Светозар Марковић“ у Крагујевцу постаје виши предавач за руски језик. Више од две деценије предано ради са студентима на предмету технички и стручно-научни руски језик.

Учесник је неколико научних скупова у земљи и иностранству (Москва, Дрезден, Београд, Сарајево, Врање, Рековац, Златибор, Чачак). У периоду од 1966. до 1980. студијски је боравила два месеца у Москви, Лењинграду (Санкт Петербургу) и Дрездену.

Добитник је награде Славистичког друштва Србије и две похвалнице Техничког факултета у Чачку. Медаљу „Светозар Марковић“ поводом одласка у пензију добија 1997. године, а 2008. у Лозници добитник је Вукове повеље за врхунска остварења националне културе и педагошке баштине. Са пуних 47 година активне службе које су њено духовно самоостварење, одлази у пензију, али и у нова истраживања.

Запажен је њен рад у Славистичком друштву Србије, Удружењу научних и стручних преводилаца, Удружењу универзитетских наставника страних језика на нефилолошким факултетима, Друштву за примењену лингвистику Србије… Као предавач на факултету приредила је и написала више уxбеника и скрипти за руски језик за студенте Техничког факултета. Аутор је, коаутор, приређивач, рецензент и преводилац више разнородних књига и бројних чланака у периодичним публикацијама.

Поводом стоте годишњице излажења првог броја Српског књижевног гласника, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ у Чачку, чији је активан сарадник, објављује јој  2001. године монографију Руске теме у Српском књижевном гласнику: 1901-1914. Ушла је у оба издања лексикона Ко је ко у Чачку (1991, 2002) и Лексикон писаца просветних радника (2001, 2003), као и у Биографски лексикон Златиборског округа (2005).

Запажен је њен рад у готово свим чачанским установама културе. Истакнути је члан Књижевног клуба „Драгослав Грбић“, Друштва за неговање традиција и обичаја града Чачка, „Чачани“, Градског хора и   певачке групе „Руковет“ при Културно-уметничком друштву „Абрашевић“, Кола српских сестара „Надежда Петровић“, Друштва српско-руског пријатељства, Удружења за неговање традиција ослободилачких ратова, Удружења публициста Чачка… Руководила је Фондом проф. др Миливоја Урошевића при Техничком факултету у Чачку. Од 2007. године члан је Удружења књижевника Србије.

Из брака са Бранком Ј. Ковачевићем, наставником из Ужица, има сина Драгоша (1952) и кћерку Весну (1957) и унуке Иву, Ивану и Јована који су њена непрестана инспирација и понос.

Цео живот тумачећи и промовишући руску књижевност, културу и језик, Јелена Ковачевић, хтела то или не, и своме дому, али и самој себи,  удахнула је руску душу. Андрићева мисао „Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо“, њен је животни кредо.

Милица Баковић

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор