ФЕЉТОН О ДОМУ КУЛТУРЕ (3. ДЕО)

untitled-6Mисија која траје:  Четири и по деценије Дома културе (3)

ЕКСПЕРИМЕНТАЛНА ФАЗА

Пут до настанка нове зграде и пете по реду институције културе у граду на Морави био је дуг и трновит

 

Формирање пете по реду институције културе у Чачку, није био ништа мањи изазов од планирања и изградње зграде будућег Дома културе. Са велике историјске дистанце чини се да је све ишло споро, преамбициозно и претенциозно, али потпуно у складу са функционисањем институција културе у тадашњем социјалистичком систему.

Припреме за избор органа управљања Дома културе спроведене су током јесени 1971. године. Органе управљања чинили су директор, Савет, Извршни одбор и Збор радника, док је нешто касније формиран и Уметнички савет, који није био законски обавезан, али је при Дому културе формиран као саветодавно тело, које је требало да помогне у стварању програмске концепције Дома културе.

За вршиоца дужности директора постављен је Велисав Богићевић, који је за директора изабран 9. марта 1972. године. Савет Дома културе конституисан је 6. децембра 1971. Године, када је усвојен и Статут. За председника је изабран Грујица Лазаревић, а за заменика Андрија Вукомановић. Савет је имао чак 17 чланова, десеторо запослених из Дома културе, а седморо су делегирале друштвено-политичке организације.

Извршни одбор Дома културе изабран је на седници Савета одржаној 10. децембра 1971. године и имао је четири редовна члана и три заменика. Редовни чланови били су: Ружица Ћаловић, Милијан Милошевић, Јелена Поповић и Никола Кузмановић, а заменици чланова Радош Луковић, Кринка Пајић и Душанка Николић.

3Дом културе је уписан у регистар установа код Окружног привредног суда у Крагујевцу, решењем бр. 98/71, 25. новембра 1971. године. Занимљиво је поменути и да су чланови Уметничког савета, који је именован 9. марта 1972. године, били Младомир-Пуриша Ђорђевић, Милош Радивојевић, Богић Рисимовић, Радмила Бакочевић, Бранко В. Радичевић, Михаило Митровић, Драгољуб Јовашевић и многи други. Тада су формиране посебне комисије и за позориште балет и оперу, музику, ликовну уметност, књижевност, али и Комисија за уређивање програма за село и Комисија за уређивање програма за децу и омладину. У комисијама су била бројна значајна имена из културног живота Чачка и други средина: Петар Краљ, Зоран Бећић, Љубивоје Ршумовић, Александар Ристовић, Милијан Милошевић, Стеван Секованић, Томислав Ђурђић, Првослав Ђорђевић, др Фрањо Херцог, др Миољуб Денић и многи други.

Ова значајна имена за југословенску и локалну културу требала су да гарантују квалитет програма Дома културе. Међутим, све је то било преамбициозно и претенциозно замишљено, тако да није могло лако да функционише и даје очекиване резултате. Чланови Савета и комисија никада нису били окупљени на једном месту. Састанци Савета одржани су само неколико пута и то на самом почетку рада Дома културе. Морао се саставити нови Уметнички савет Дома културе, као и његове комисије. Једноставно „у ходу“ се схватило да је „прва постава“ Уметничког савета одлично постављена и одабрана, али, нажалост, нефункционална. За новог председника Уметничког савета постављен је Богдан Миљевић, песник и професор из Чачка, а за његовог заменика др Миољуб Денић,  такође из Чачка. Занимљиво је поменути и имена још неких Чачана који су се нашли на челу појединих комисија: професор Милован Урошевић (за позориште), диригент Драгољуб Јовашевић (музика, опера, балет), професор Милан Баковић (програми за децу и омладину), вајар Живорад Максимовић (ликовна уметност), председник Месне заједнице Жаочани Жика Живановић (за активности на селу), професор Нада Деспотовић (књижевност), професор Милан Мики Вучетић (филм).

 

ЕКСПЕРИМЕНТАЛНИ ПЕРИОД

Занимљива тема је свакако и како се Дом културе фионансирао у експерименталној фази ’71 и ’72. године.  У том периоду, тачније од септембра 1971. до марта 1972. године, доминирало је финансирање из СИЗ-а. Од априла до јуна ’71. приходи Дома културе премашују дотације, а до изражаја долази и све већа афирмација сопствених културних програма. Дом културе је почео са програмима и много пре званичног почетка, концертом пијанисте Душана Трбојевића, одржаног у децембру 1970.

У том периоду постојала је велика програмска разуђеност у свим доменима, укључујући и село,untitled-51 како по разноврсности активности тако и по ритму дешавања. Сваког другог дана се нешто значајно дешавало, било у самом Дому културе, било на селу. Према статистици, од септембра 1971. до јуна 1972. половина становништва чачанске општине је присуствовала догађајима које је организовао Дом културе. То је период у коме се тражила она културна делатност која највише недостаје грађанима Чачка и његове општине. У последња четири месеца ’71. године у Дому културе је одржано 37 позоришних представа (драма, балет, опера); 14 музичких концерата (четири класичне музике, три забавне музике и седам концерата народне музике); две књижевне вечери и исто толико предавања; пет предавања из друштвеног, политичког и привредног живота; 169 биоскопских представа; осам изложби различитог карактера и 20 диско вечери. За данашње прилике фантастичних 57.435 гледалаца.

Поред тога, одмах на почетку, у Дому културе су отпочели са радом Друштвени и Омладински клуб, Школа шаха, Школа страних језика. У Друштвеном клубу се организује 40 састанака, а у његовом оквиру функциоинише и Клуб привредника. Омладински клуб има бројне активности: пробе драмске групе „Чачански млади“, експерименталног театра ЕТИЧ, Омладинског културно-уметничког друштва „Слобода“, вечери поезије, диско вечери, игранке. Школа шаха и Школа страних језика имали су велики број полазника.

Позоришне представе у то време су биле апсолутни хит у програму Дома културе: 37 представа за одрасле за 11 месеци ’72. године видело је 20.775 посетилаца, а осам представа 6.143 малишана. Музички концерти у том периоду имали су 7.120 посетилаца. Занимљиво је и поређење ликовних манифестација у том периоду са нашим временом, када једва десетак посетилаца присуствује отварању изложби. У 1972. години све ликовне манифестације у Дому културе пропратило је 8.000 посетилаца. Акција „Селу у походе“ имала је огроман успех, 10.000 житеља села присуствовало је овим приредбама.

 

ФИНАСИЈЕ

Убрзо су искрсли и први проблеми, углавном финансијски. Крајем априла 1972. Дом културе је, због неизмирених обавеза, запао у дуговање од тридесет милиона ондашњих динара. За четири месеца 1972. године, укупни трошкови Дома, без угоститељског дела, износили су 75 милиона, док су истовремени приходи износили 44 милиона динара. Ако се на све то додају и неизмирене обавезе из претходне године, које су износиле 17 милиона, постаје јасно да се Дом културе у Чачку налазио у огромним дуговима. Велики ударац раду Дома културе, а и осталим установама културе, нанела је забрана одржавања јавниuntitled-71х скупова због епидемије великих богиња, која је ступила на снагу 23. марта, а укинута 20. априла. Дом културе је био принуђен да у том периоду многе заказане програме откаже, међу којима је било и оних за које је владало велико интересовање.

Велике проблеме Дому културе је задавала и његова угоститељска делатност зато што је изискивала велики простор за чије уређење су издвојена велика новчана средста. Било је добро замишљено, да се део активности Дома финансира из прихода од угоститељске делатности, али у пракси се то показало као потпуно промашена инвестиција из више разлога. Приходи су били много мањи него што се очекивало. Након низа неуспелих покушаја да се открију разлози лошег пословања и да се трошкови везани за угоститељску делатност смање, донета је одлука да се ова делатност угаси, а огроман празан простор да се „привремено“ на коришћење уступи Градској библиотеци.

Занимљиво је да је Извршни одбор Заједнице културе у Чачку још у јануару 1972. године донео одлуку да се средста распоређују корисницима путем конкурса. То је био сасвим нов начин рада, али само у локалним оквирима, јер се он практиковао од раније код Републичке заједнице културе.

(Наставиће се)

Текст приредио Душан Даријевић, уз материјал из монографије „40 година Дома културе 1971-2011“. Монографија је изашла 2014. године, а њени аутори су Милијан Милошевић, Весна Петровић и Мирослав Пурић.

Оставите одговор