Aktuelno Grad

ФОТОГРАФИЈА – ОПСЕСИЈА КОЈА ТРАЈЕ

ЉУБО НОВКОВИЋ, ЕЛЕКТРОМОНТЕР У ПЕНЗИЈИ

ФОТОГРАФИЈА – ОПСЕСИЈА КОЈА ТРАЈЕ

Леп је Чачак када га посматра Љубо Новковић кроз свој објектив. Растао је и мењао се наш крај пред његовим очима, а овај електромонтер по струци бележио је скоро сваки детаљ, прво фото-апаратом, а касније и камером. Сада у благодети пензионерских дана, неуморан је и даље у овој својој, како сам каже, најупорнијој опсесији. Навикао на “птичији поглед” у послу који је обављао до 2006. године у Електродистрибуцији Чачак, и сада најрадије слика са висина – небодера, силоса, планина, своје омиљене мотиве, пејзаже и панораме. Наравно, користи и предности савремене технике – дрон, али ипак још воли да висинама сам господари. 

А све је почело много давно, још у родним Љепојевићима, селу на обронцима Јавора. Тада, пре више од шездесет година, петогодишњи дечак је у очевом војничком сандуку пронашао стару породичну фотографију из тридесетих година 20. века. Каже да му је било право чудо да може да гледа нешто што је било тако давно. Носио је дуго уз себе ту слику… Тада је почео да воли и књиге, наравно посебно оне са сликама…

…Радећи у Електродистрибуцији, добио је више пута прилику да снима документарне филмове за потребе фирме. Тако су настали докуметнарци “75 година прве сијалице у Чачку”, “Корак у нови миленијум”, “Лед и жице”, филмови о реконструкцији мреже у Вујетинцима, Трбушанима, Жаочанима, радничким спортским играма…

Али урадио је и филмове о бомбардовању Чачка и аеродрома у Сјеници 1999, о поплавама 2014. и 2016… Фотографије из ратног периода је, каже Љубо, било најтеже сликати, јер, осим што је било опасности, носиле су и емотивну тежину.

– Било је то тешко искуство, али ратна фотографија је нешто посебно. Колико год да је опасно, нешто човека вуче да забележи тај тренутак – објашњава он и додаје да је многе своје радове поклонио Музеју и Архиву у Чачку.

Ипак је много више било лепих тренутака. Највише је фотографисао породична славља, на којима се и добро зарађивало, али је за своју душу више волео да слика природу Чачка и околине, свог Јавора… Али и портрете многих са којима се сретао и са чијих се лица и данас могу “прочитати” приче о животу једног времена.

А фотографисаће, каже, док год буде могао да нишани оком, у коме још има радозналости и опчињености за све што га окружује. Свог наследника види у унуку Немањи који показује склоност према макро фотографији…

…Љубо је од отпремнине купио нови дигитални апарат “Никон Д80” и трочипну “Панасоник” мини ДВ камеру. Сада има свој фото-видео студио. Поред осталог, дигитализује старе филмске и видео траке. Углавном су то снимци свадби и породичних весеља, од пре неколико деценија, које власници до сада скоро да нису могли да гледају. Љубо каже да му је то занимљиво, јер је то магија минулих времена и непроценљиво благо. Неки снимци остали су код њега, јер власници не долазе, а он не може да баци нечије успомене.

В. Тртовић

(Цео текст можете прочитати у новом броју “Чачанског гласа”)

Оставите одговор