Kultura

ФОТО РОБОТ ФИЛМСКОГ БУНТОВНИКА – „ЈА САМ ВАША БУДУЋНОСТ“

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСВЕНСКОМ ФИЛМУ (4)

ФОТО РОБОТ ФИЛМСКОГ БУНТОВНИКА – „ЈА САМ ВАША БУДУЋНОСТ“

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.

Страдање младог, двадесетчетворогишњег филмског аутора Лазара Стојановића, редитеља „Пластичног Исуса“, означило је крај филмског „црног таласа“. Његов одлазак у затвор била је тачка на читаву епоху, која почиње са студентским превирањума ’68. и завршава се почетком ’70-их, са политичким обрачуном и сменом српских либерала, отказом бунтовним професоромима Београдског универзитета и прогоном студентских лидера који нису пристали на колаборацију и сарадњу са службама. Сасећи у корену све што је деловало субверзивно и као мина у темељима социјалисичког друштва, био је императив за све послушнике и удворице југословенског политичког поретка. Није их било само у Београду, заправо, тамо су можда били и најтиши. Глас социјалистичке савести јављао се у мањим срединама и градовима широм Југославије, притисак се ширио на Београд и у тренутку кад се дигне гвоздена песница у престоници, онда су се, попут шакала, обрушавали разни заштитници лика и дела, као по сценарију, прво од Загреба, па редом из свих југословенских република. Занимљиво је да су готово сви аутори црног таласа били из Србије, мада је гласова бунтовништва било и на другим местима, попут Боштјана Хладника у Словенији и његовог филма „Маскарада“ из 1971. и бунтовног Тома Готовца у Загребу. Филмови „Рани радови“, Желимира Жилника, Пластични Исус“, Лазара Стојановића, „WR Мистерије организма“, Душана Макавејева, „Млад и здрав као ружа“, Јоце Јовановића, или већ поменута „Маскарада“ унели су у југословенски филм дух студентских гибања, енергију студентске, али и сексуалне револуције, бројне теме које у први план постављају побуњеног младог човека, који жели да раскрсти са друштвеним табуима, које су поставили старији. Није само реч о новим тематским изборима, који поред политичког контекста уводе и секс и голотињу на велика врата у јуословенски, а богме и европски филм. Југословенски аутори су на неки начин и у том погледу део авангарде и претеча у освајању слобода, које су се односиле на провокативне сцене обнаженог тела и сцене секса у европском филму, али су донели и нову филмску естетику. Филмска цензура у европским земљама је и те како имала посла са провокативним сценама у филмовима „Случај службенице ПТТ-а“ и „WR Мистерије организма“, Душана Макавејева. Југословенска јавност такође реагује на „слободније сцене“, које негативно утичу на социјалистички морал.

Полако, током времена, „црни талас“ креира фото робот југословенског филмског бунтовника. Све је почело са Џимијем Барком у филму „Кад будем мртав и бео“. Џими, промискуитетни младић, који воли туђе новчанике и провинцијске лепотице, без срама се појављује као певач, а о певању појма нема, храбро језди кроз српске провинције, у жељи да кад буде мртав и бео, буде каква таква светиљка. Није никакво чудо што је управо Драган Николић, београдски глумац изабран за такву улогу. Он полако постаје синоним за бунтовништво у југословенском филму. У „Хороскопу“ Боре Драшковића, у некој забити поред пруге, у близини мора, са групом згубидана, пуни беса и енергије, коју не могу да контролишу, „краду богу дане“, све док не дође и до злочина, смрти и неминовног краја. Али, по свему судећи, фото робот бунтовника, заокружен и са лицем Драгана Николића, тек постаје од крви и меса са Николићевом улогом у филму „Здрав и млад као ружа“, Јоце Јовановића, настао, по „црни талас“ кобне 1971. године. Популарни Гага у Јовановићевом филму тумачи лик Стевана Николића Стива, младог преступника, кога по изласку из затвора, убрзо ангажује Служба државне безбедности за ликвидације и све оне прљаве послове, које је неко морао да обавља за тадашњи режим. Стив у једном моменту стиче велику моћ и одлучује да се супротстави милицији, дижући на ноге своју екипу, која читав град ставља под контролу. Овакав анти-јунак, побуњеник, је нешто ново, не само за југословенски филм, већ и за читаву Европу, у којој се тек касније појављују анархистичке-терористичке скупине, попут „Црвених бригада“ у Италији и Бадер Мајнхоф у Немачкој. Спрега полиције и криминала, тек ће много касније са деведесетим годинама постати опште место у српском друштву, али тих раних ’70-их Стив делује злокобно и опомињуће са речима на крају филма – „ЈА САМ ВАША БУДУЋНОСТ“. Та будућност је, нажалост, након двадестак година од настанка филма и дошла и то много пре него је овај филм „извађен“ из бункера, али није било више ликова попут Стива, који убијају и праве хаос из чисте побуне и згађености над друштвом које нас окружује, дошли су типови, које су такве ствари радили за туђе интересе и своју корист. Стив је својом одлучношћу, бескрупулозношћу и храброшћу, збрисао са бунтовничке филмске сцене ликове попут Џимија Барке и Тома из „Пластичног Исуса“, симпатичне, али безопасне згубидане, које је изнедрило ондашње време у потрази за неком другачијом срећом и утехом од оне званично прокламоване. Стив је рушио све пред собом и био је претеча једног доба које ће доћи касније, након времена романтичара из шездесетих, који су сањали идеале тог времена и истински се надали некој бољој будућности. Након Стива и репресије која је задесила непослушне филмаше, Стојановић је завршио у затвору, а остали попут Макавејева, Жилника су били онемогућени да раде и стварају у Југославији, отишли су у иностранству, а тамо су се суочили са другом врстом цензуре. Јовановић, Том Готовац и неки други аутори били су онемогућени да стварају на дуже стазе. Бунтовништво је и даље тињало и преображавало се у складу са околностима, али о томе у следећим наставцима.

(Наставиће се)

Душан Даријевић

Оставите одговор