Kultura Uncategorized

ХОД ИЗМЕЂУ ЉУБАВИ И МРЖЊЕ, РАЂАЊА И СМРТИ

У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ПРИЧА „БЕСАНИ“ ГОРАНА СТОЈИЧИЋА

03Да су „Бесани“, збирка прича Горана Стојичића (и још понечег, будући да је реч о мултимедијалном издању) пронашли веома лако пут до публике у Чачку, потврдило је књижевно вече, одржано прошлог петка, 24. фебруара, у галерији Народног музеја. Била је то прилика да се уједно представи и превод „Бесаних“ на енглески језик (Sleepless), Чачанке Јелене Ћусловић.

08Прву причу „Пад“ аутор је написао 2015. године и према његовим речима буквално је причу сањао. Она се прилично разликовала од свега што је писао раније, искључиво за себе. А онда је фејсбук „уредио“ даљи ток настајања прича и целе збирке.

– Први пут у животу сам нешто јавно ставио на свој „зид“ и након сат, сат и по времена, настало је лудило. Видео сам да се то људима допало, а онда се јавио и Дејан Бошковић, директор издавачке куће „Ammonite“… – описао је Горан свој књижевни почетак.

О љубави као теми своје прве збирке, писац сматра да носи „дивне, али и оне најгоре ствари“. И док је писао, водио га је управо „тај ход по жилету, између љубави и мржње, рађања и смрти“… Главни јунаци свих прича немају имена, већ су то Он и Она, радња нема географску одредницу, јер, како је Горан нагласио, желео је да акценат буде на осећањима и на самој радњи. То се, сматра он, показало као веома добар избор, јер се књига чита и у земљама бивше СФРЈ.

Први тираж књиге „Бесани“ продат је за шест месеци, тако да је у међувремену штампано друго издање, а готово истовремено и “Sleepless“, превод на енглески језик. Горанова понуда да преведе књигу, за Јелену Ћусловић, професора енглеског језика, била је велики изазов, јер је и за њу то био преводилачки првенац, када је у питању књижевност.02

– Никада нисам радила преводе кратке форме, што је за мене као преводиоца, најзахтевније. У 1.800 карактера треба да задржите смисао писца, поруку коју жели да пренесе, да задржите све чиме се он поиграва… Када смо почели да сарађујемо, имала сам пуно недоумица, не у погледу превода, већ у погледу тумачења самих прича. Слала сам му бројна питања свакодневно, а онда ми је он одговорио да имам потпуно „одрешене руке“ што се тиче превода, што је био мач са две оштрице. Али са сваком његовом причом, имала сам утисак као да роним на дах, као деца када покушавају да дохвате дно… Мислила сам да то нећу моћи, али Горан је веровао и знао да ћу једног дана без његове помоћи и сугестија то успети – део је Јелениног објашњења како је било преводити „Бесане“.

04О књизи је говорио и директор „Ammonite“ Дејан Бошковић. Како је рекао, увек су га привлачиле ствари које су другачије. За њега је свака од Горанових прича кратак сиже за филм, а у њима је нашао добар спој музике, књижевности и филма. Нада се да ће пример „Бесаних“  покренути и друге писце, да кроз социјалне мреже, као што је фејсбук, из себе „избаце“  своје кратке приче.

Горан готово цео живот пише и како је то више пута рекао Душан Даријевић, новинар и модератор књижевне вечери, његова књига може да се чита, гледа и слуша. На Даријевићево питање да ли приче могу имати и филмски наставак, Горан је одговорио да и њему лично, али и другима који су их прочитали, делују као минијатурни играни филмови.

– Постоје већ неки разговори… Да ли ће од тога настати омнибус или ће се преточити у роман или ће то бити нека серија… Видећемо, ја бих јако волео… Ја и пишем тако што свој филм у глави претачем уствари „на папир“ и тако омогућавам читаоцу да је доживи на свој начин – наговестио је  Стојичић.

Много је разлога, вероватно, зашто је књижевни првенац Горана Стојичића тако брзо освојио читаоце (прво издање „Ammonite“ је штампао у јуну прошле године). За неке је то можда управо необичан стил писања и форма кратке приче. За друге је то тема – љубав, која им даје оно свевременско значење, а која је увек исто полазиште на којој год тачки света да се налазите. Наравно, ако је искрена, као и речи, које је описују. Разлог може бити и технолошки савремен приступ, јер сваку од тридесет пет прича ове збирке прати исто толико песама, које читалац може да слуша као музичку подлогу, тако што скенира одштампани QR Code (David Bowie, Massive Attack, Tom Waits, Cocteau Twins, Nick Cave, Amy Winehouse, Tindersticks… неки су од аутора по избору самог писца уз чију музику је и написао већину прича). На истоветан начин могу се видети и илустрације Славомира Стојановића Футроа, дизајенера и корица „Бесаних“… У сваком случају, свако је пронашао своје зашто или га је управо до књиге довело све то заједно.

Радује и то што испуњени простор галерије Народног музеја и атмосфера коју су „Бесани“ „направили“ те вечери, говори у прилог мишљењу да штампана реч (није случајно да је у истом простору у току истоимена изложба) има свој живот и своју публику.

В. Т.

 

Оставите одговор