Kultura

ЦРВЕНИ КРОВОВИ МАГДАЛЕНЕ ВЛАСТЕЛИЦЕ

ЦРВЕНИ КРОВОВИ МАГДАЛЕНЕ ВЛАСТЕЛИЦЕ

УРБАНИ ПЕЈЗАЖ И ОСМЕХ, ЗАШТИТНИ ЗНАЦИ УСПЕШНЕ ЧАЧАНСКЕ УМЕТНИЦЕ

Пише: Зорица Лешовић Станојевић

Фотографије: Татјана Марјановић

Ретки су уметници у нашем окружењу који ће без великог размишљања, на прву, рећи да су задовољни својом каријером и животом. Без лажне скромности причамо о тој животној срећи са магистром сликарства Магдаленом Властелицом, препознатљивом црвенокосом чачанском уметницом којој је, поред њених црвених кровова и урбаних пејзажа и осмех дефинтивно заштитин знак. Задовољна је како се одвија њена уметничка каријера, изградила је препознатљив стил, постоје људи који воле то што она ради и подржавају је… Имала је природни пут у свет уметности.

Слике јој се налазе по целом свету, иако то, каже, звучи као клише, али то је тачно. Зна да их има и на Балију, у Француској, Италији, Аустралији, САД… Недавно су стигле и у Немачку. “Људи који воле сличне ствари се негде нађу”, каже Магдалена… Има их и у продајним галеријама у Београду и Новом Саду. Дипломирала је 1996. године на одсеку сликарство Факултета ликовних уметности у Београду, на коме је и магистрирала. Основне студије завршила је у класи Милице Стевановић, а постдипломске у класи Зорана Вуковића. Стицајем околности је рођена у Гучи 1972. године, али читав живот је заправо Чачанка. Члан је УЛУС-а од 1997, члан Уније ликовних уметника Чешке Републике од 2000,  добитник награде ФЛУ за најбољи мозаик 1995, награде Маржик на 5. Новембарском салону 2005. године.

ПРЕДОДРЕЂЕНА…

Сматра да је за уметност била предодређена. Њен уметнички пут трасиран је, каже, јако рано, захваљујући професору ликовне културе у ОШ “Вук Караџић” Зорану Јурешу, данас познатом чачанском академском графичару. Врло рано је знала чиме ће се бавити у животу.

-Само ме је Ликовна академија занимала у животу и ништа више. Боја је дефинитивно била оно што ме привлачи. Али цртеж је обавезан, с тим што цртеж може да се научи, а осећај за боју је нешто урођено. Покушала сам у трећој години гимназије да упишем Академију, примљена сам наредне године. Била сам упорна, јер ми је то била животна жеља. Одувек је врло мали број студената приман на сликарски одсек, а сви су хтели у Београд. А кад се упише, то је стварно факултет за уживање… – прича Магдалена.

Други моменат који је водио у том правцу је и “чињеница” настала пре неколико деценија. Још док је била у средњој школи, њени родитељи, Драгана и Раде Марјановић, отворили су продајну галерију, тако да је већ од петог, шестог разреда знала чиме ће се бавити. Ове године навршиће се 30 година постојања и рада ”АРТ Галлеру М” на Градском шеталишту, у којој се налазе дела, искључиво акдемских сликара. То сматра великом предношћу, јер у време када се многе галерије затварају, она нема проблем са продајом слика.

-Ја сам задовољна средином у којој живим и стварам, зато што сам ваљда ту одрасла, па ми је ту и лепо. Али, сликарство ме држи младом, неке идеје ме подмлађују, сликање нарочито, а та енергија се, у ствари, после враћа кроз моје слике. Моја деца ме подмлађују, чак и рад са децом у школи. Човек једноставно мора да ужива у свему, не вреди другачије, да тражи лепоту у свему, то је неопходно – прича Магдалена, коју покреће и веома важна хармонија са самом собом, породицом и окружењем.

Вишеструко ангажована у ликовном свету. Ради као ликовни педагог у ОШ “Филип Филиповић”, редовно слика, има обавезе и у Галерији, израђује накит, и то је друга уметничка прича Магдалене Влестелице. Има супруга и двоје деце, Ленку од 14 година, која је, тврди талентованија од ње, и Димитрија, који ће сад поћи у четврти разред и није уметнички настројен. Магдалена спада у оне ретке родитеље који би свом детету препоучили да се баве сликарством.

ОД УМЕТНОСТИ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ЖИВИ, АЛИ ТО НЕМА ВЕЗЕ СА УМЕТНОШЋУ

– То што сад не може да се живи од уметности, то нема везе са уметношћу. Просто, данас не може да се живи само од своје професије, сви ми имамо по два-три посла… Ја бих поново изабрала уметност. Дете, човек, кад бира професију, мора да бира оно што воли и кад тад ће то доћи на своје. Иако нисам никад желела да радим у школи, то је опет уметност, преносити и развијати уметност код деце. Има талентоване деце, али проблем је што нису истрајни, они би све сад и одмах… Сва моја ангажвања захтевају добро организовање живота и што се моје деце тиче – прича уметница.

Упркос бурној либерализацији свега, па и уметничке сцене, склоност традиционалне критике да свему одреди магистрални правац, дефинише стил и додели му име, наметнула је и питање за Магдалену – где себе види као уметника, ком уметничком жанру припада у времену великог мешања, преплитања и комбиновања свега и свачега.

-У овом нашем времену не постоји одређени уметнички правац. Сви лутамо, сви су правци откривени, сви тражимо неки свој стил, оно што нама прија. Моји први радови, још из основне школе, су у ствари били сличног мотива, такорећи истог, али се, просто, кроз време то развијало. Мотиви су слични, али се градим као сликар. А мотив је урабани пејсаж: кровови, куће, фасаде, врата, прозори, нешто што мене привуче, тек кад видим знам да је то – то.

СЛИКЕ И НАКИТ: ДВА КРУГА ЉУБИТЕЉА ЊЕНЕ УМЕТНОСТИ

Због црвених кровова који су најчешћи мотиви на њеним сликама и оригиналним комадима накита, на којима су минијатурни сегменти са њених дела, у шали примећујемо, да она заправо воли да “свет гледа одозго”, на шта се од срца насмејала, а осмех је њен други заштитини знак, који јој је даровала артисткиња природа. Због класичног сликарства, уља и акрила на платну, и примењеног, кроз израду накита, који никада није самостално излагала, стекла је, каже, два круга љубитеља њене уметности…

-Човек мора стално да ради на себи, да се покреће изнутра, да то иде даље, у неком новом смеру, да себе и духовно помера и открива своја интересовања, то после показују и слике… Дуго сликам једну слику, без обзира што волим боје, мора бити добар цртеж, добра основа, онда подсликавање и бесконачно много слојева, пошто радим сличне слике, кад се појави нови детаљ, то је увек изазов. Мале ствари могу да покрену нешто, да се потпуно промени поглед, да се сасвим нешто помери, и мало по мало, тако се гради стил… Реалност је само почетни мотив, али на мојим сликама није реалност. Жао ми је што се понекад академски сликари удаље од свог талента, престану да се баве својим даром – наводи Магдалена.

Прва уметничка трема и њена најзначајнија и прва самостална изложба, међу наредних седам, на коју је стигла преко конкурса била је постављена у галерији Коларчеве задужбине на 1998. године. Текст за каталог ове изложбе писао је кум Страхиња Туцаковић, другарица је отворила поставку и то је био, сећа се, “скуп, баш правих пријатеља”. Круна студија је била и дипломска изложба на Факултету ликовних уметности, на коме је већ на четвртој години добила и своју прву награду – изложбу, неочекивано, али за мозаик. Тај мозаик налази се и данас на огради Зоолошког врта у Београду, као и мозаици других уметника. Значајна јој је и магистарска изложба у Галерија ФЛУ у Београду 2003, изложба у Галерији „Еминент“ у Прагу, Чешка Република 2000. године, две самосталне у Дому културе у Чачку, једна у Крагујевцу… Учествовала је у пројекту Лепосаве Милошевић Сибиновић, на пергаменту, а пропо чега коментарише духовито: – Што ја нисам пропутовала, моје слике јесу…

СЛИКА СКОРО СВАКИ ДАН…

Живела је у Чешкој од 1999 до 2001, била члан тамошњег Удружења ликовних уметника, радила у галерији и сликала… Недостаје јој атеље, простор за рад. А, слика, каже, скоро сваки дан, класично, пред штафелајем, као стари мајстори, пред којим проводи од пола сата до шест, седам сати дневно. И то у простору који је “откинула” од породице у стану… Боље ради кад је расположена. Док слика, прича Магдалена, има одређене мисли које је воде. Кад заврши слику и удаљи се од ње, и после много времена, сети се шта је тачно мислила док ју је сликала. Дакле, остварује духовну интеракцију са својим делом.

На питање да ли је уметник у овом граду препуштен сам себи и како оцењује ликовну сцену у Чачку каже:

-Има доста младих сликара који су на уметничкој цени и нове енергије, која је добра. Потпуно су ослобођени сујете, што је добро, чини ми се да се иде у добром смеру, и да ће бити још боље… Чачанска ликовна сцена је јако развијана, иако ми мислимо да није. Има више галеријских простора, стално се догађају изложбе, ко хоће да прати, има за свакога и за свачија интересовања по нешто – истиче Магдалена.

Тешко издваја водећег међу савременим српским уметницима, али ипак издваја Милана Туцовића, он јој је најзанимљивији. То што он ради је, каже, потпуно друга прича од онога што она радим, али Туцовић има сјајан цртеж.

Магдалена одавно није излагала у Чачку… Можда смо јој овом нашом причом, коју смо, стицајем околности, дуго одлагале, на неки начин дали “домаћи” задатак…  

Оставите одговор