Reportaža

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (12): ЗАБАВА У ЧАЧКУ седамдесетих и осамдесетих

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (12)

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

ЗАБАВА У ЧАЧКУ СЕДАМДЕСЕТИХ И ОСАМДЕСЕТИХ

У последњих четрдесет и кусур година, много тога се променило у Чачку. Места за изласке, начин забаве, глуварење, готово се не могу упоредити сад, у новом веку, са оним почетком седамдесетих и касније, осамдесетих. Много шта се променило са потпуно новим изгледом Градског трга и изградњом Дома културе у самом његовом средишту. Изласци на трг, глуварење на њему пре и после школе, чекање на филм понедељком, на почетак позоришне представе петком, а најчешће пред одлазак у Шулов диско викендом. Кафане, „Париз“, „Таково“, „Ловац“, „Морава“, корзо, центри друштвеног живота у претходном периоду, све мање су интересантне млађима, сем оних романтичних, загњурених у медитативни мир, под брезом у башти „Такова“, или оних који воле забаву уз народњаке у Башти „1. мај“ и сличним местима.

Дискотеке седамдесетих су уз трг, централна места окупљања. Пре свега тзв. Шулов диско у другој половини седамдесетих. Није да није било и других покушаја у Дому културе да заживи дискотека, посебно лети у атријуму ове куће културе. Али, некако у континуитету, диско је заживео тек са популарним, харизматичним Шулом. Петар Панић, познатији у граду као Шуле, био је права градска фаца, необичног изгледа за оно време, „шерпа“ фризура подсећала је на Брајан Џонса, увек у изазовној гардероби, у неизбежним панталонама на пруге и низом других егзотичних модних детаља, који су тих година у Чачак стизали преко „шанерских“ канала из Трста. Ко зна како, Шуле и Милета, нешто касније, са популарном радијском емисијом „Поп лига“, коју је уређивао на Радио Чачку заједно са Љубишом Ћирковићем, постали су синоними за музички укус у граду и за оно што се у то време радо слушало у неким ширим градским круговима.

Било је покушаја да дискотеке заживе дуже и на неким другим местима: ФРА, Клуб Гимназије, „Париз бар“ и пар неуспелих покушаја на базенима, али ниједно место тако дуго није било популарно кадо диско у Дому културе, а многи сјајни диџејеви су остали у сенци Петра Панића Шула. Тешко је то објаснити, како и зашто људи и лети долазе у велики загушљив простор, по ничему привлачан, сем по диско кугли, неизбежном детаљу и реквизити свих дискотека на свету и неизбежном фикусу, који је некако преживљаво уз сав онај силни дим, од кога се некад ништа није видело, кад се светла попале у десет минута до 22 сата. Шулова тајна је очигледно била у томе што је умео да направи атмосферу и оствари равнотежу између великих светских диско хитова, згодних за ђускање, музике за плес и одмор, да се тркне на трен напоље и удахне чист ваздух, или изодвоји у мрак дискотеке и наравно непролазних рок стандарда, згодних за скакање и пражњење нагомилане младалачке енергије.

ПРВИ КАФИЋИ

Популарност диска у Дому културе, постепено пролази и то некако паралелно са појавом првих кафића у граду, да би некако потпуно утихнула негде од ’83. године, кад настаје веома популарни кафић „Астерикс“, који води још једна градска фаца, господин са брковима, Девчо. „Астерикс“ се налазио у Љубићкој улици, која постаје популарно место окупљања и забаве, посебно викендом, где се ускоро и сва „раја“ сели са трга. Цео крај постаје посебно популаран у време кад је поред „Астерикса“ радио и „Камел“. Пиће се наручивало „у ланцу“, неко од сретника, коме се посрећило да се пробије до шанка, наручи и плати пиће, које се ланчано, из руке у руку, преносило до наручиоца. Тешко је одгонетнути због чега су ова места у то време била популарна окупљалишта у једном не много живописном крају, удаљеном од строгог центра нграда. Желело се нешто ново.

Фото архива: Драган Гане Тодоровић

У град су стигли и први еспресо апарати, приватно предузетништво се све више развија након Титове смрти, дух и утицај Италије и запада у свему се шири, а урбани дух дише пуним плућима. Пре „Астерикса“ и Неновог „Камела“, на самом почетку ’80-их настају заправо први кафићи у граду „Sandy“ пицерија и кафић „Чарли“. „Sandy“ није само прва пицерија у граду, већ је једино од некад популарних места за изласке, уз кафе „13“, које и данас ради. Кафић – пицерија на углу Синђелићеве и Кнез Милошеве улице и поред тога што након адаптације нема она чувена врата из америчких салуна, има стари дух и екипе које се ту редовно окупљају. Негде у ваздуху још увек струји дах прошлих времена и многих градских прича и анегдота.

Преко пута овог места, био је некад кафић „Чарли“, који је окупљао нешто старију екипу, рођених ’50-их, знатно старијих од нас, тинејџера у то време. Власник локала Чарли умео је са својим друштвом за шанком да направи добру атмосферу, о многим догађајима се и данас прича, као и о оном кад су након концерта у Борчевој хали у кафић забасали популарни Неша Лептир и његова екипа. Виски се точио у потоцима, Београђани су били баш жедни, а онда су као случајно нестали у неко доба, не плативши позамашан рачун, што весело друштво за шанком није ни приметило. На овим местима никад није било толико пуно људи као испред „Астерикса“ и „Камела“, али си тачно могло знати кога можеш тамо затећи и у које доба.

ВРЕМЕ ОПУШТЕНОСТИ И БЕЗБРИЖНОСТИ

Чувени кафић „Лав“, фото: Момчило Мочо Марковић

Убрзо у Синђелићевој улици настаје и „13“, коју отвара Борчев кошаркаш Драган Арсић. Нешто касније, у другој половини ’80-их, у близини хотел „Мораве“, настају „Пирамида“ и кафић „Браво“. На самомом почетку деведесетих почиње са радом „Дива“, врло популарно место ’80-их са познатом градском фацом Ћеном на челу. Први CD player у Чачку се могао чути само на једном месту, кафићу „Монтана“. Нову направу за слушање музике у свој кафић је неке ’86. године донео Жико Школарац, градска легенда. „Монтана“ баштини многе градске приче, чак јој је и посвећена књига Александра Југовића, који је брижљиво записао анегдоте Бошка Пумпаџије и других градских ликова, који су неговали онај прави чаршијски дух, који се са годинама изгубио у диму и испарењима. Девчо је свој „Астерикс“ преселио у другој половини ’80-их у Градску рупу и ту остао до распада Југославије, а онда пре одласка у иностранство и неуспешан покушај да „Ловцу“ да нови сјај и нову драж у другачијим околностима.

Кафић „Лав“ у Дому културе, поред Дечјег одељења Градске библиотеке, био је популаран у време „догађања народа“ ’87-88. године, а у незаборавном сећању су остали штосеви и анегдоте које је препричавао велики у сваком погледу власник локала популарни глумац Бранко Благојевић Ђембо. Од његових прича о „минирању свиње“ и сличних догодовштина падало се са барске столице од смеха. Посебну чар и дух месту, давали су и легендарни конобарски пар Горан и Драгица Ћећез.

САМО СЕЋАЊА

Са доласком деведесетих, све се опет мења, навике, места за изласке, начин забаве, али то је већ део неке друге приче.
У овим сећами свакако треба поменути и покушај фоторепортера „Чачанског гласа“ Џуа Златића да ’80-их заживи кафић  на углу Ломине и Хајдук Велкове улице.

Ово је подсећање на само нека некад популарна места за изласке, дух времена кога одавно више нема међу нама, на безбрижност и опуштеност са којом смо живели у време кад се није имало превише, али су готово сви имали бар нешто у џепу кад изађу у град. Кад су се бацале туре у недоглед, кад су конобари износили пазаре у великим црним кесама за смеће, кад се живело на неки градски начин, без много нервозе и агресивних типова, кад се слушала добра музика, а вредности биле неке друге од оних данашњих. Нема више ни неких драгих људи, а одавно градски шмекери нису они који су набавили ориигинал ЛП издања из Америке, носе „501“ и црвене старке. Све се променило, али су нам ипак остала сећања не бољу прошлост.

Фотографије: ФБ Историја Чачка (Горан Давидовић) и приватна архива Драгана Гана Тодоровића, Драгана Биске Албића, Милоша Кујунџића Цуја и Момчила Моча Марковића

Оставите одговор