Reportaža

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (13): ГОДИНЕ РАСПЛЕТА

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (13)

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

ГОДИНЕ РАСПЛЕТА

Чачак је у прошлом веку доживео велике и нагле промене за мање од педесет година. На крају Другог светског рата варош са само 12.000 житеља за неких петнаестак година скоро да је удвостручила број становника. Почетком ’60-их дешавају се крупне промене и у урбанистичко-архитекстонском смислу, добар део старих кућа, радњи заувек нестаје. Центар града мења свој изглед, а са убрзаном модернизацијом и развојем индустрије вртоглаво расте и број становника. Миграцијом из села у град Чачак готово да је у ’80-им годинама пет пута увећао број становника у односу на онај након ослобођења. И друштвени живот, забава и култура у граду мењају свој ритам и форму кроз године које долазе. Корзо, какав памте бројне генерације, престаје да буде средиште вечерњих излазака и забаве и у ’70-им то постаје Градски трг, али и то не траје дуго, све до појаве првих кафића. Могли бисмо рећи да је окупљање у Љубићкој улици ’80-их испред кафића „Asterix“, једној сасвим обичној улици, уместо испред једне културне установе, какав је Дом културе на Градском тргу, био корак уназад у неком градском културном животу. Али, ни ту се ствари нису дуго задржале, отишло се временом можда још један корак даље, или можда ниже. Изградњом робних кућа „Inex“ и „Партизан“ почетком ’80-их у строгом центру града, а касније и рушењем старе Кренове пиваре, некадашње баште „1. мај“ и низа старих објеката у позадини и градњом тзв. Градске рупе (сам назив све говори), дошло је до потпуне промене, не самог изгледа градског језгра, већ и оног дубљег, суштинског. Готово да је нестао онај прави одистински варошки – градски дух, некако људски топао и врцав, који се нагло повукао и уступио место другачијим навикама и односима међу људима. На кратко је „Рупа“ била популарна, ту настају чувена пицерија „Клеопатра“, Девчо је у нови простор преселио „Asterix“, а Нено са друге стране отвара популарни кафић „Торзо“. То су најпопуларнија места на том простору, а било је и других места за забаву која нису дуго потрајала, попут кафића „Краљ“ , „666“ и других.

Тај простор испод површине земље, као да је слутио оно скривено дубоко у људима, сву силину ниских хтења, примитивизма, необуздане распојасане енергије и силе, која је у другој половини ’80-их плавила све пред собом. Горе на површини, некадашња башта „1 мај“ је добила свој нови изглед, а настао је и први друштвени кафић у власништву „Мораве“. Он је врло брзо, као и солитер од цигала у непосредној близини, добио надимак „Кондура“. За неког погрдно, а за неког реално, то је било место које у сваком случају у то време није зрачило позитивном енергијом. Убрзо ни „Рупа“ није била једино место окупљања у граду и полако са „годинама расплета“ у граду ничу и друга популарна места која имају своје сталне госте: „Лав“, „Пирамида“ и нешто касније „Падроне“ – кафић у који су многи одлазили након што се остала места затворе, „Дива“, „Монтана“… И Морава и Градски парк, постају актуелни за многе градске екипе, које нису желеле да се прилагоде важећим трендовима и нису као своја хтела да прихвате популарна места окупљања. Током ’80-их и на самом почетку ’90-их, умножавала су се та нека алтернативна места окупљања, „Драмски“, „Раваси“…

ДОГАЂАЊЕ НАРОДА

Груписања око самог места забаве и људи који су се ту окупљали и све више раздвајали и стварали неке своје мање или веће групе, некако је потпуно пресекло и затекло, тзв, „догађање народа“, које је то сад можемо са сигурношћу рећи и у потпуности продрмало Чачак у периоду од ’87 – ’89. године. Изласци, забава у то време постају све разузданији, хедонизам који у то време, као да се преливао преко чаше уносио је и слутњу нечег ужасног, што се није у потпуности препознавало, већ се негде само слутило. Негде дубоко у утроби су појединци то осећали и та нека разузданост тих година, била је нека врста отпора према свему лошем што је долазило, нарастајућој мржњи, распаду земље, ратовима, уништењу економије, санкцијама и општем злу. Отпори злу тог времена су са ове дистанце били потпуно невини и немоћни да било шта промене, али су уносили мало ведрине и опуштања у све напетији градски живот, испуњен све чешћим „спонтаним“ окупљањем народа на тргу, бестијалном и често пијаном неконтролисаном изливу народне срће и пркоса свима и свакоме. Било је сцена од којих се падало у несвест од смеха, али и од којих вас је подилазила језа. Након бројних митинга, дешавало се да су дуго градом кружили камиони са веселим екипама које су до бесвести певале дуго брањене песме о војводи Синђелићу и „Није мала, није мала трипут ратовала“. Занесене патриоте су некад и на хаубама камиона махале великим фотографијама вољеног председника. Памтим и сцену пред „Пролећем“, где је био паркиран аутобус са играчима „Олимпије“ из Љубљане, након фудбалске утакмице са Борцем, али нису могли да крену, зато што се испред аутобуса испречио трактор са трубачима, који су изводили сплет српских патриотских песама. Збуњени фудбалери нису баш добро разумели о чему се ради и традиционални српски и шумадијски инат и стрпљиво су чекали да се све заврши.

ХУМОР КАО НАЈБОЉИ АНТИДЕПРЕСИВ

Тих година Југославију је притискала и озбиљна економска, не само политичка криза, али новца се ипак имало довољно за изласке и за по коју са пријатељима. У тим необавезним окупљањима, било је и оних који су у атмосферу већ нарастајућег и свуд присутног лудила уносили дах свежине, смеха и опуштености. Такве градске фаце заувек ће бити запамћене по свом хумору, смислу за шалу и шеретлуку сваке врсте. У „Драмском студију“ Дома културе – култном окупљалишту, не само локалних глумаца аматера и њихових пријатеља, већ у то доба и уметника, студената, бунтовника разних профила, „банку“ су држали доајени позоришног аматеризма у Чачку Бранко Благојевић Ђембо, Слободан Матовић Џаја, Миодраг Вуковић Селе и човек који је управљао овим омаленим „резерватом“ слободе и слободоумља Зоран Спасојевић Спале. Посебан тандем, чачаснки Станлио и Олио, били су Џаја и Ђембо. Често заједно, или соло, кад је потребно, давали су преко потребан штимунг и у „Драмском“, где се знало где они седе и шта пију и касније у „Лаву“, кафићу у Дому културе, који је касних ’80- их водио Ђембо.

У то неко време, тачније 1989. године, у Дому културе се припремала грандиозна представа „Пурпурно острво“, по тексту Михаила Булгакова, коју је режирао млади редитељ из Вршца Бранислав Гузина. Представа са много глумаца и статиста, озбиљним и сложеним декором, професионалним сарадницима, у коју је уложено много наде и новца. Сложена представа у представи, провинцијско позориште у Русији очекује државног цензора за комад који има елементе побуне и бунтовништва. Некако се све то наместило да се игра у Чачку у оним временима, кад су студенти у Београду захтевали хапшење Власија и увођење реда на Косову. Комад озбиљан и захтеван, а Ђембо, без кога се није могло, често одсутан на пробама, због својих приватних послова. Да би умирио колеге и редитеља, након скоро сат кашњења, причао је своју чувену причу о минирању свиње, наводно истиниту. Његов став приликом приче, глас и уверљивост, смисао за хумор и комично, доводиле су присутне до екстазе и смеха до суза. Наиме, у неком селу у околини Чачка, свиња се увалила и то она са дугом длаком у тек бетонирану подлогу за свињац. Мудријаши испред задруге, дуго смишљали како да помогну комшији. „Најмудрији“ предложио да проблем реше са мало шедита, који је требало да се свињи потури испод задњице, али, мало се „прећерало“, како је говорио Ђембо, а слушаоци ове приче попадају по поду од смеха. Џаја је био мајстор друге врсте. Никад са лица није скидао онај његов збуњени осмех и нико од њега није умео лепше да лаже, додуше кад је то било потребно. То несрећно „Пурпурно острво“ замашан и пројекат изнад могућности тадашњих аматера, одигран је у Чачку два пута, али тешко је било окупити глумце и мотивисати их за што чешће играње представе, која је по свему то и заслуживала. Представу је требало да одгледа селектор Републичке смотре аматерских позоришта, која се те ’89. године одржавала у Пријепољу. Дошао човек да погледа представу, а делегација, Џаја, Ђембо и директор Дома културе Црни треба да му објасне из ког разлога то није могуће. И онда креће Џаја са својим објашњењима, да је све било спремно, али је део сценографије, огромни брод на сцени, неупотребљив и слично. Човек не може да верује својим ушима шта чује, наравно и Ђембо је накитио причу, а онда Џаја предлаже соломонско решење, да се одгледа снимак представе. Пре тога је требало обавити припреме у „Лаву“, односно „окрепити и освежити“ селектора. Наравно, у томе се претерало, али је представа ипак предложена за Пријепоље. Играло се у свечаној атмосфери на велики празнимк муслимана Бајрам. Чланови ансамбла нису могли одолети беспрекорној добродошлици и љубазности домаћина, који није штедео јела, а посебно пића да угости Чачане. Многи пред почетак представе нису ни знали да ли се игра у Чачку или на гостовању. Веселост свих актера је била толика да су многи чак и заборавили текст представе, а други шта треба да раде у њој. У важној сцени, кад се велики брод гура на средиште сцене и кад се очекује да се Џаја, који игра енглеског лорда, обрати свом капетану брода Баћку Букумировићу, долази до дефекта. Брод на точкићима, ненадано стаје на сред сцене и не може да мрдне, зато што су му спали точкови који нису најбоље причврћени. Џаја се одмах сналази, импровизује и пита свог подређеног официра: „Капетане, изгледа да смо се насукали“? У том тренутку отказује и главни рефлектор, свуда је мрак, а Баћко из помрчине одговара: „Лорде, није да смо се насукали, већ је ево и ноћ пала“.

Такве и сличне догодовштине и њихово касније препричање за кафанским столом помагале су у тешким временима да се нађе бар мало ведрине и мотивације да се крене даље. Много тога остало је само у сећањима и памћењу сведока једног времена, које је давно иза нас.

Фото: Владе Дуба и ФБ Историја Чачка (Горан Давидовић)

Оставите одговор