Reportaža

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (14): НЕМИР И СТРАСТ ДЕВЕДЕСЕТИХ

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (14)
НЕМИР И СТРАСТ ДЕВЕДЕСЕТИХ

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

Чачак на самом почетку деведесетих деловао је збуњено и као у многим другим градовима Југославије у то време глава се дубоко гурала у песак пред надолазећом ратном олујом. Готово у свакој ситници, па и у начину забаве, осећао се надолазећи дах пропасти и разарања, а људи су се тада осећали немоћно, желели су да зажмуре, мислећи да ће онај стваран живот тако лакше проћи. Бежало се у заборав, у што жешће теревенке и разузданост сваке врсте, само да се заборави на оно што се ваља иза брда. Митинге, „догађање народа“, замењују све чешћи скупови политичких странака у настанку. На Градском тргу у Дому културе и на другим местима дефиловали су неки чудни људи, невероватани неукус је владао у то вереме, готово неспојиве ствари, ишле су тада руку под руку и тренерке и шубаре заједно. Са свих страна је надирала сирова енергија пуна страсти, мржње, жеље за осветом, да се из себе избаци велико незадовољство. Није био много битан предмет мржње, важно је било само избацити из себе нагомилану негативну енергију.

ВИ ИМАТЕ МОЋ, А МИ НОЋ

Управо тих година ’90, ’91. неко је избацио графит „ВИ ИМАТЕ МОЋ, А МИ НОЋ“. Управо тај слоган незнаног јунака обележио је читаво једно време и у потпуности се живело у складу са тим. У град се излазило у време почетка другог дневника, у 19:30, а враћало се у ситне сате, а понекад и сутрадан поподне. Окупљање је најчешће у то време било испред „Лава“. Малена и добро одабрана екипа, сви различитих годишта, од оних рођених ’58. до ’72. годишта, али сви прожети градским духом и начином забаве. „Господар“ овог малог раја био је Зоран Спасојевић Спале, аматерски глумац, један од најбољих и неуморна грдска фаца, спреман и данима и ноћима да теревенчи неуморно. Кад га ухвати „фурија“ предавао је кључеве неком из екипе, уз напуњен до врха фрижидер „сандучар“, уз обавезну напомену да се сви дугови упишу у наранџасту ђачку свеску, а остави новца бар да се следећи пут фрижидер напуни. Након тога, лудовању никад краја, а за оне уморне увек је била ту и „шок соба“ – место за одмор и прикупљање нове снаге.

КЛУБ „РАВАСИ“ – ИЗАЗОВ СЛОБОДЕ

Некако баш у то време прорадио је и клуб Позоришта „Раваси“, смештен у једној старој трговачкој кући, у Господар Јовановој улици, преко пута куће адвоката Вучковића. Неколико старих кућа, међу којима и ова, крајем ’70- их су биле планиране за рушење, због изградње зграде нове Градске библиотеке, по идејном решењу Михаила Митровића, архитекте, Чачанина. Чак је био и постављен камен темељац, који се дуго беласао тачно преко пута Лучних зграда, док га неко није одвалио и однео кући. Градска библиотека никад није настала на тој локацији, а куће су временом заборављене и препуштене пропадању. У првој је, на самом почетку низа, који су чиниле старе грађевине, све до зграде Економске школе, почетком ’90-их настала Галерија, касније је добила назив „Рисим“, у којој је смештен легат чачанског сликара Богића Рисимовића. Одмах до ње била је још једна стара кућа у којој је било смештено више различитих удружења, организација, спортских друштава. Та стара кућа, један њен део је била додељена на старање фабрици „Слобода“, за потебе културно – уметничких удружења под „капом“ фабрике. Још крајем ’80-их, глумци аматери „Народног позоришта „Раваси“ (које је било привремено смештено у просторије „Слободе), које је своје име добило по Чачанину, глумцу и партизану Синиши Равасију, градили су летњу сцену у оквиру дворишта зграде. Ту касније настаје кафић „Самурај“, у оквиру Карате клуба „Борац“, који су предводили Зоран Петровић и Славољуб Пипер. Та летња позорница, касније у оквиру „Самураја“, корићена је за позоришне представе, концерте, филмске вечери. У оквиру „Самураја“, поред кафића био је и видео клуб истоименог назива. У другом делу сутеренских просторија, било је једно време смештено и стрелиште, које је водио онижи, проћелави дедица, с капом „французицом“ на глави.

У самој кући било је више станара. Један део је припадао локалном Кошаркашком савезу, друга просторија је била просторија у којој су вежбали чачански рок састави „Некрофобија“ и „Питање части“, ако се сећам добро имена бенда. У то време у Чачку су групе настајале к’о печурке после кише. Рок сцена никад није била живља. Једна овећа међупросторија, у којој је одржан и један од најспонтанијих и најбољих концерата групе „За једну ноћ“, коју је предводио харизматични Рашко Јовичић, у зиму ’91. године, делила је овај део куће на два дела. У другом делу куће, у једној просторији, заправо соби, био је смештен клуб Позоришта „Раваси“. Простор су на једноставан, али креативан начин опремили и преуредили чланови позоришта: Божо, Владе Кнез и Бели. Они се нису могли договорити на који ће начин клуб функционисати, па је бригу око свега преузео Зоран Кривокапић Зики, редитељ позоришта. У просторијама су се одржавале пробе позоришта, а клуб је функционисао једно време као место полузатвореног типа. У клубу су се често смењивали они који су у њему радили, али некако су остали најдуже у памћењу Дума и Рисим. Сви гости су се знали међу собом, владала је веома опуштена атмосфера. Остало је много запамћених ноћи, лудовања до касно у ноћ, многих анегдота. Нажалост, са почетком рата и нараслом агресијом ово место након једног озбиљног инцидента није могло наставити свој рад. Други део куће, имао је посебан улаз и тамо је била смештена Културно просветна заједница Чачка.

ЖАЛ ЗА МЛАДОСТ

Један кратак период функционисали су готово у исто време и „Драмски“ и „Раваси“. По завршетку рада „Драмског“, прелазило се у „Раваси“, а онда се опет враћало у „Драмски“. Дугодишњи редитељ Драмског студија Оливер Викторовић је у пролеће ’90. године припремао представу „Кус петлић“, Аце Поповића. Овај чудновати човек, који је у детињству прележао дечју парализу, у време кад за ову болест није још пронађен лек и због тога остао трајни инвалид, имао је низ авантура у које је на свој оригинални начин увлачио и своје глумце и пратиоце. Некао се мени „заломило“ да из „Равасија“ у Дом културе, где је имао своју собицу за одмор и спавање, отпратим уморног уметника. Док се Оливер споро, уз помоћ штака, пењао ка свом конаку уз бројне домске степенице, тркнуо сам до „Драмског“ по ново пакло цигара за редитеља и обавезну чашицу вињака за миран сан. Одједном, чуо се туп ударац и звук штака које су клизнуле низ степеницу. Уплашен, истрчао сам и видео Оливера како седи ослоњен на зид, онда ме је повукао да седнем поред њега и искрено испричао ту на степеницама своју животну причу и својеврстан жал за младошћу. Пре поласка на спавање, у моју част, на одличном енглеском језику рецитовао је Шекспирове стихове из „Јулија Цезара“, спектакуларно, сјајна интерпретација, снажна и сугестивна у стилу најбољих глумаца, дар наслеђен од оца Михаила Викторовића, који је често и сам долазио у Чачак, приватним послом. Оливера је дуго пратила још једна анегдота. Незавршивши рад на представи „Кус петлић“, једном је усред ноћи одлучио да напусти Чачак. Паковање је одрађено на брзину, а помагачи су му му били градске фаце, Бебе и Вук Томовић, сликар. Они су онако тријумфално, попут неког цезара, на рукама уз помоћ таксиста, унели на аутобуску станицу редитеља и глумца, који је након тога дуго замајавао возача и одлагао полазак аутобуса, који је по реду вожње требало да крене у 03 часа после поноћи. Натаезање са возачем било је око тога ко ће о уметнику да преузме бригу у престоници. Збуњени и нервозни возач није разумевао да је ово све игра и представа једног редитеља и глумца, који је у свакој животној ситуацији налазио инспирацију.

Давно је отишао тај аутобус, Оливера одавно нема међу нама, као ни времена када се ипак живело некако другачије и опуштеније, кад се од неумољиве историје бежало у ноћ и разбибригу са неким драгим људима.

Оставите одговор