Društvo

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (15): УЗАВРЕЛИ ГРАД

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (15)

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

УЗАВРЕЛИ ГРАД

Има тако тренутака у историји када и успаване провинције добијају сасвим други облик и динамику због ширих историјских догађаја, који се преносе и на мале средине, које су имале неки свој уобичајени ток и ритам. Сам крај осамдесетих и почетак деведесетих година прошлог века у Југославији био је већ наговештај краја једног раздобља и историјског периода и почетак нечег сасвим новог, што се тек промаљало у низу пропратних појава. Те промене су биле видљиве у привредном, политичком, али и општем друштвеном животу. Само ретки су знали да ће се и неки позитивни наговештаји убрзо претворити у своју супротност и крај свега постојећег и почетак једне дуге гураве неизвесности.

ПРЕВИРАЊА

Чачак ’90 и ’91. године био је један динамичан град, као готово никад у својој историји, или тачније након само великих промена, после ратова и почетком индустријализације града. Почетком деведесетих, више него у другим срединама, у Чачку долази до развоја малих и средњих предузећа, захваљујући активностима Занатске задруге „Универзал“, која окупља вредне приватне предузетнике. У то време, захваљујући мерама Савезног извршног већа и Анте Марковића, долази до позитивних финансијских и економских реформи, које се одражавају и на стандард грађана. Конобарска плата, без бакшиша, у Чачку је тада износила четири стотине марака, а плате у неким од чачанских фабрика су биле и преко хиљаду марака. Међутим, тада и то није било довољно, незадовољство радника није било мало, које званична политика временом каналише ка националном заносу и нетрпељивости према другим народима, због, како се тада говорило, вишедеценијског израбљивања српског народа у Југославији од стране других народа и република. Било је лако наивном радништву продати причу да је за све неко други крив.

Пред прве вишестраначке изборе у Србији, у Чачку, неколико месеци раније, настају и прве политичке странке. Међу првима Народна радикална странка. У препуној сали биоскопа „Сутјеска“ говори тадашњи председник странке Вељко Губерина, а говорника је пуно, смењују се и сви говоре о неправди режима који је постојао од ’45. године. Али, од свих говорника биће једино запамћен легендарни Вито Сарач, који је својим изгледом у то време подсећао на ђенерала Дражу Михаиловића. Проседа кратка брада, обавезна шајкача и у народној ношњи, опанци, антерија. Вито је имао сарачку радњу, на углу Љубићке и Моравске улице. Та радњица је неким чудом и опстала и неколико година након његове смрти, све док је нису једног дана уклонили. У излогу поред макете коња, коњичког седла и сарачке опреме, стајала је увек и српска тробојка. Тај и такав Вито Сарач, кога су неколико месеци касније у Вишеграду хтели да „кољу“ тамошњи житељи уз повике – вади Дражу из аутобуса. У време опште националистиче еуфорије на свим странама и пред надолазећим ратом у то време нису била ретка поклоничка путовања у српске манастире у другим републикама. На једном од њих чачански аутобус је забасао и у Вишеград, на кратак одмор и паузу, а тамошњим житељима је засметала појава лажног Чича Драже из Чачка, кога су хтели мало да пропусте кроз шаке. На срећу, све се добро завршило, али кроз само неколико месеци на тим просторима је букнуо крвави врат. Е, наш јунак Вито Сарач је на себе скренуо пажњу и кад је на оснивачкој скупштини НРС, у биоскопу „Сутјеска“, у наелектрисаној атмосфери, рекао да су и њему криви комунисти, зато што су му отели жену. Грохотан смех је завладао салом на ово искрено Витово исповедање, које није наишло на разумевање присутних. Збуњен, Вито одлази са сцене, а једно од првих политичких опозиционих окупљања, завршава се у општем метежу оних који су сви одреда хтели да испричају своју неправду.

ПОНАВЉАЊЕ ПРОШЛОСТИ

На свим пољима је долазило до промена, па и у култури. Тада су постојали јавни конкурси за избор директора институција. На основу јавног конкурса на самом почетку ’91. године изабран је и нови директор Дома културе. Дугогодишњег директора Милијана Милошевића, заменио је Стојан Марковић. До прмене је дошло и 1994. године, када уместо Марковића, поново долази Милошевић, а 1997. Марковић уместо Милошевића поново долази на место директора Дома културе. У то време још су постојали Раднички савети, чија је одлука била пресудна. У самом друштву су све уочљивије биле поделе, које је доносила политика. Старији суграђани здушно углавном подржавају државну политику из оног времена, док је већина младих политички незаинтересована, али и то се мења са чувеним демонстрацијама 9. марта ’91. године у којима учествују многи Чачани свих генерација, посебно они млађи. На тај дан у Чачку је било мирно, већина се правила као да се ништа не дешава и као да се тог дана нису угасила два живота, а тенкови изашли на улице. У ресторану „Париз“ тог дана, свадбено весеље, уз неизбежну „Шоту“, уз коју се још увек играло тих година. Само дан касније у самом граду се појачала полицијска репресија, заустављење, легитимисање свакога ко се чинио сумњивим, као могући учесник демонстрација у Београду. Догађаји су се у то време смењивали један за другим, а један који је свакако памти је онај који се догодио на Усековање главе Светог Јована, значајан верски празник, 11. септембра 1991. године. То је, иначе, дан кад се у Чачку одржава велики вашар. Народа се пуно окупило у цркви, али тог дана је некако све било другачије и свечано. Након литургије, црквена литија је мирно и достојанствено, по први пут након Другог светског рата, требало да посети и јавно обележи место страдања оних који су поред Мораве стрељани након Другог светског рата. Народ је у миру и достојанству ишао ка Морави, на челу са чачанским свештенством. На паркинкгу код бедема, испречила се полиција, која није дозвољавала пролаз ка Морави. Натезање је трајало дуго, атмосфера узаврела, а напетост је постојала на обе стране и код полиције и код народа. Срећом, све се добро завршило, превладао је разум, а они који су желели да одају почаст страдалима могли су да у миру наставе ка Морави.

ВРЕМЕ ШОТЕ И УМЕТНИЧКИХ ПЕРФОРМАНСА

Из тог времена је живо и сећање на Михаила Бошњаковића, историчара уметности, запосленог у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“. Михаило је био један од најбољих судената у првој генерацији Лазара Трифуновића, чувеног професора Филозофског факултета на групи за Историју уметности. Михаило, стамени Златиборац, прав ко стрела, са својом специфичном фризуром и брадом, подсећао је на средњовековне монахе фрескописце. Изузетан интелектуалац и зналац уметности, експерт за савремену уметност, одличан познавалац историје и полтике, увек надахнут и расположен за причу о уметности, али и многим другим темама. У Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ у то време око Михаила и Мила Петровића, тадашњег директора, створила се нека врста кружока, која је привлачила радознале средњошколце и студенте. У ту неку врсту „тајног удружења“ били су укључени многи који су тад мислили другачије, који су били спремни да слушају беседе старијих и искуснијих, а посебно Михаилове, али и песника Тошића и многих других. Михаилови говори су били спонтани и прожети великим знањем, искуством, са пуно искрене емоције и забринутости за друштво у ком смо тада живели.

Михаило Бошњаковић, фото: Милутин Продановић

Бошњаковић је био омиљен због своје јеноставности, спонтаности, искрености. Имао је много поштовалаца и међу колегама из читаве Југославије и бројним уметницима. Незаборавно је дружење из тог времена након изложбе Андража Шаламуна, сликара из Словеније, препознатљивог по великим црним биковима које сликао, које се наставило током целе ноћи у кафићу „Падроне“. Изложбу Златка Гламочака, као и чувено одрђивање центра света на Градском тргу, након изложбе знаменитог београдског сликара Драгана Мојовића и дружења која су пратила све ове догађаје, остаће вечно у сећању оних који су имали част да им присуствују. У то време верни Бошњаковићеви пратиоци, поред песника Тошића, били су Антоније Вучићевић, у то време студент историје уметности, запослен неко време као водич у галерији, Милутин Продановић Чиби, студент машинства, сликар Драган Јовановић и многи други који су навраћали редовно, или повремено у Галерију. Нажалост, Михаило Бошњаковић је прерано напустио овај свет, на самом почетку 1993. године. Биће упамћен као један од најзначајнијих интелектуалаца које је Чачак имао у својој историји и као искрени родољуб, који је патио због судбине свог народа и који се са њом потпуно саживео.

То време, поред политичких, економских и социјалних промена, обележиле су и многе култролошке промене. И Чачак тих година постаје место где се могло свакодневно остати до дубоко у ноћ. Чачанска рок сцена никад живља него у то време, али то припада некој другој причи.

Фото: ФБ Историја Чачка (Горан Давидовић)

Оставите одговор