Reportaža

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (16): ОТИШАО ДА СЕ НИКАД НЕ ВРАТИ

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (16)

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

 

ОТИШАО ДА СЕ НИКАД НЕ ВРАТИ

Крај осамдесетих и почетак деведесетих, донели су много тога новог и у Чачак. Један познати свет је нестајао, а у међувремену је настајало нешто сасвим ново, чији одрази су се само назирали. У таквом времену пуном сивила и немира, који је трептао свуда у ваздуху, високо су сијала и осветљавала нам пут, драга лица неких наших суграђана, који су зрачили својом добротом, памећу, талентом, или осећајем за друге и њихову патњу и страдање. У данима када је сваког дана по нешто посебно нестајало, са свих страна надирали су трагови неког новог времена, прве приватне пиљаре и драгстори који раде читаву ноћ, нови кафићи, остајање иза поноћи у новим локалима, нови рок бендови, прве политичке опозиционе странке.

ЉУБАВНА ПОРУКА

Сећање на Рашка Јовичића, певача и оснивача састава, аутора песама групе „За једну ноћ“, култне чачанске групе оног доба, увек буди сету и бројна сећања, не само због пријатељства, дружења на Морави, у парку и по кафанама, са једним сасвим обичним, а посебним типом, сетне, рањиве душе, плахог и понекад пргавог при пићу. У суштини, био је једноставан човек, који је волео ред у свему, није волео дрзнике, који су тај ред умели да наруше и пробуде у њему ону другу страну личности и плаху, пргаву нарав. Био је васпитан момак и одличан ђак у своје време, али и право дете улице, што се могло осетити и кроз његове песме, које су биле пуне љубави и за град који га никад није до краја разумео. Рашко је умео само да воли и да пева. Био је човек који је умео да се радује животу и поред тога што није поживео дуго, једва је напунио четдесет, кад је изненада преминуо у свом дому, у јесен октобра 2004. године.

Имао је искрени и и широк осмех за све што је могло да стане у његово срце, а могло је много тога, породица, сестра, пријатељи и, наравно, музика. Кад је причао о музици других, говорио је то са страхопоштовањем, кад је говорио о својим песмама, топио би се од милине и среће. Још увек живо је у сећању једно септембарско поподне ’88. или ’89, кад је са осталима из бенда снимао прве демо верзије за три песме у студију тадашњег Радио Чачка. Продуцент оваквог наума је био легендарни Љубиша Ћирковић, један од коаутора чувене радијске емисије „Поп лига“. Рале је изашао на трг, на пуш паузу, спазио ме, пришао и са посебним сјајем у очима говорио о песмама које управо снимао у студију. Заједно смо отишли на „место злочина“, у скромни студио Радио Чачка, где су се управо на магнетефонске траке, оне на великим котурима, бележиле, мени прелепа „Љубавна порука“ и још две, којих се сада не сећам. „Љубавна порука“ ме је одушевила, она је толико личила на Рашка, тешка и готово попут некаквог епитафа, онако право тестаментарна, као некаква порука за будућност, што она у суштини и јесте. Нико није ни слутио да крај није тако далеко. Екипа у студију је била врло необична и шаролика, а нажалост, у том саставу није дуго потрајала. За бубњевима Микена, бас Мићо Полуга, гитаре Ракац и Пеца, а пратећи вокали браћа Теофиловићи. Песме су се након тога низале, дуго смо о њима распредали на Морави, Рашко је често мењао сараднике.

И тако је на ред  дошла и чувена Гитаријада на Градским базенима у лето 1990. Сипила је кишица, свирало се две вечери, а „За једну ноћ“ је имала „висинске“ припреме тог дана на чувеним „трибиницама“ на Морави. Рале је окупио необичну и шаролику екипу људи са касније необичним животним причама. Бас је свирао Војислав Рисимовић Рисим, касније конобар у чувеном „Равасију“, а данас поп Војо у Прањанима. Гитару је свирао Бурдуш, у гуравим ’90-им полицајац, као и тадашњи бубњар Јасмин Бралушић, касније саобраћајни полицајац. Други гитариста, био је Пеле, Рашков кум. Бенд из Чачка који је те године имао највише успеха, била је „Утопија“, са Александром Алемпијевићем за бубњевима, певач и гитариста био је Тутинац, Никола Прелић гитара, још један прерано преминули чачански музичар. Басиста је био Зоран Перић. Главна конкуренција и победници Гитаријаде, били су „Бјесови“, из Горњег Милановца. Звучали су тада веома модерно и несвакидашње, са два певача и бројном екипом иза себе, која их је верно пратила из концерта у концерт. Из ове екипе памтим старијег Уга и он је нажалост прерано преминуо. Милановчани су те године имали још један бенд, звао се „Коридор“, некакав треш метал, који је предводио бравурозни гитариста Бошко. Било је ту још и других чачанских музичара, који су и дан данас у послу, само у другим сферама, Мими (данас „Стари град“), некад је свирао у групи „Светилиште“. Гитариста Ђорђе Ерић (живи и ради у Чешкој) и бубњар Бибун (данас у „Acustic bandu“), имали су такође своју групу, чијег имена се не сећам. Сећам се напете атмосфере и кише која је претила. Моје друштво је навијало за Рала и групу „За једну ноћ“, која по мишљењу жирија, није заслужила једну од награда, мада је остала урбана легенда да је те вечери била мртва трка између њих и убедљивих „Бјесова“.

МЕЛАНХОЛИЈА У СЕПТЕМБРУ

Гитаријада је била велики догађај за Чачак у то време, када се још увек окупљао већи број младих на оваквим догађајима. Неће протећи пуно воде Моравом, кад се све убрзо променило и дошло неко другачије време са својом музиком и новим обичајима и начином забаве, нама нимало блиским. Рок публика је почела да живи за ретке свирке, окупљајући се у парку, на клупицама код Научног одељења Градске библиотеке, код „Жуборка“ – драгстор „Фонтана“ и још касније код чувеног „Бедака“. Некако тада у народ је ушла, просто се у срце увукла и чувена Рашкова песма „Меланхолија“. Она је просто аблематска песма једне генерације која је убрзано старила, под притиском суровог времена у коме се живело. Она је била склониште од свега, сетна и пуна емоција ушла је и у наредне генерације, којима је представљала нешто друго, али свеједно су је волели, све до ових наших дана и готово да је постала неком врстом химне и сигурно једна од најпопуларнијих песама икад насталих у Чачку.

Рашка одавно нема, он је отишао да се никад не врати, ми смо остали старији за неких тридесетак година и у дане кад лето бледи у септембру, кад се родио наш песник, ми његови другари и музичари, као да чујемо Ралов глас из даљине, из таме и оне чувене и драге стихове: „Ево већ су прошле године, како су ме очи одале, прошао сам многе путеве, ни на једном нисам срео те“.

Фото: ФБ Историја Чачка (Горан Давидовић) и Слободан Пајић

Оставите одговор