Reportaža

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (24): КАД ЈЕ ВАРОШ ИМАЛА ДУШУ

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (24)

КАД ЈЕ ВАРОШ ИМАЛА ДУШУ

Мало тога што је у чачанској вароши постојало пре 85 година неокрњено постоји и данас. Старе куће и улице су нестајале, град се мењао и развијао и са временом губио своју препознатљивост. Још једино у сећањима наших најстаријих суграђана постоји варош онаква каква је била, са својим људима, кућама улицама. Живо је још увек сећање на време одрастања, раног школовања у ратом разрушеном граду, дубоко у памћење и душу су урезани ликови незаборавних професора и школских другова код најстаријих суграђана.
Ово је прича о једном Моравцу, Чачанину који памти оно што су други заборавили, или нису ни имали прилику да доживе, дугогодишњем гимназијском професору српског језика и књижевности, милој и драгој особи Предрагу O. Ћурчићу. Из његових сећања израња једна мала варош, која је имала дух и шарм у најтежим временима. Најлепша могућа сећања су на одрастање, школовање, када се знао ред, када су се за време рата у хотелу „Крен“ гледали углавном немачки филмови, а у послератно доба руски и остали. Време кад је Чачак имао позориште, а у „Абрашевићу“ се -изводиле оперете, у Гимназији предавали изузетни професори, а студенти значајно утицали на културни и друштвени живот вароши.

ДЕТИЊСТВО У МОРАВСКОЈ

На прослави 60 година матуре, на промоцији споменице др Ранка Симовића „После шездесет година“

-Улица близу Мораве. Детињство је најранији период човековог живота везан за улицу.
Улица мора да има душу, ако је улица без душе, она није улица – каже стари професор и додаје да се ту рађају пријатељства, разговори, љубави… У близини је била и Улица краља Милана, за време окупације Београдска, касније Бате Јанковића.
-Из дворишта, где сам становао, на самом углу Моравске, могло се и горњом и доњом улицом у град – каже професор Ћурчић и додаје – Кућа и данас постоји, преуређена и налази се на броју један. Некад је преко пута становала породица Ђунисијевић, Лека трговац, Стево Поповић професор, Ћерамилац, учитељ. Није се гледало ко је ко и никада, ама баш никада, није било ни најмањег сукоба у улици. Тада се нису закључавала врата на кући, испред је постојала клупица за кафу са комшијама, живело се у општој хармонији, професори, трговци ковачи, никакве разлике није било. То нису улице ове данашње, које се помињу у погрдном смислу и препознатљиве су по „уличарима“. Улица мора да има све. Данас људи не знају ни ко је војвода Лома, Драгиша Мишовић, Јарослав Кужељ, а живе у улицама које носе имена знаменитих људи. Улица је саставни део живота од најранијег детињства.

Професор памти сваки детаљ своје улице, свака кућа у сећању је жива успомена на доба, кад се пред Ђурђевдан ишло на Мораву да се уквасе ноге и накупи граб пре празника. Детињство у време окупације није нимало било лако, али остала су пријатељства из тог доба, из времена школовања. Први школски дан у то време подразумевао је одлазак у цркву, а тек онда у школу. Обавезна је била таблица и сунђер, који из ње вири, па тек после буквар. У другом разреду следи читанка, хришћанска наука о вери и познавање природе. То је сасвим супротно од данашњих првака, натоварених ранцима пуним књига, који под сувишним теретом грбаве савијени. Професор Ћурчић радио је у просвети четрдесет година и пет дана, али многе ствари данас не разуме. Основна школа у то време била је у згради данашње Економске школе. Коса танка, усправна дебела на табли, свеске су долазиле касније, као и таблица множења, а за писање мала и велика линија. Учитељи су тада били основ за каснији живот, он открива свет оним малим главицама и то је најважнији тренутак у развоју човека. Учитељ је симбол процеса стваралаштва.

 

ШКОЛОВАЊЕ У ВРЕМЕ ОКУПАЦИЈЕ

У време окупације полагао се пријемни испит за полазак у Гимназију и то у згради где је данас Уметничка галерија „Надежда Петровић“. Немци су били у Гимназији, а ђаци су ишли по кућама. На почетку рата је бомбардована Гимназија, а део зграде, где су данас учионице 37 и 38, био је потпуно уништен, нестао је, али бомбе нису продрле до приземља и нису оштетиле зграду у потпуности, захваљујући доброј градњи. Деца су била престрашена, али морало се на припреме код учитеља за пријемни испит и полазак у Гимназију, полагало се читање, препричавање, рецитовање и рачун. За време рата постојале су две Гимназије, прва и друга. Ученик је био обавезан да носи у мушкој Гимназији качкет са ознакама разреда и одељења. Друга Гимназија имала је два, а Прва један ширит на капи, других суштинских разлика између њих није било. У женској Гимназији су се носиле беретке. Школски режим је био строг. Није се смело нигде после осам увече, ни на игранку, ни у биоскоп. Због пушења се избацивало из школе. Убрзо је дошао и крај рата, а гимназијско школовање је на кратко било прекинуто.

НОВО ДОБА

-После ослобођења Гимназија је била разрушена, руинирана, али срећом, документација је сачувана.
Није се могло ући у учионицу, морала се носити столица од куће и онда се настава слушала у великом – мушком дворишту – сећа се професор Ћурчић. –Мало двориште – женско је било одељено и у њега се није смело, чак ни да се вода попије. Један од професора тог времена је био и Ристо Ристовић, отац познатог песника Александра Ристовића. Предавала је Вида Рајлић, руски језик, чувени професор, касније на Универзитету, Рашо Симовић, предавао је земљопис, српски језик предавао је Антон Лечић, а његова жена лепо писање. Из лепог писања могла се зарадити и по нека тројка и покварити успех на крају године. Уџбеника у то време није било. Професори у диктирали, или су се хватале белешке. Касније, од другог разреда, почињу физика, хемија, Милица Јањић, велики професор Миленко Стевовоћ предавао је српски језик, а умео је на прави начин да уведе ђаке у свет књижевности, диван човек и добричина. За математику и физику користили су се руски уџбеници. У четвртом разреду, полагала се мала матура. За време окупације у Гимназији је било 360 ученика и нешто мање ученица. За малу матуру се полагао српски језик, страни језик, историја, математика, физика, хемија. Ако се положи мала матура, може се даље у средњу школу. У то време Чачак је имао само Техничку школу, основану 1949. године. Тада су девојчице у великом броју одлазиле у ту школу, што је била и нека врта моде у то време.

Професор се сећа да је на крају школовања било само три одељења мушке и само једно одељене женске Гимназије. На великој матури је било укупно 134 ученика и ученице. У то време у Гимназији је још увек предавао стари професорски кадар, „богови“, Михајло Стјепанович Боровски, права руска душа, човек који својим ђацима откривао свет, лепоту. У живом сећању тадашњих ђака је и Нада Арсењевић, чувени професор Гимназије, коју су ђаци ословљавали и у „новом добу“ са госпођо. Предавала је немачки и српски, тада су многи предавали више предмета. Обраћала се својим ђацима на почетку часа са – радујем се што вас видим, наравно на немачком. Ђаци су је обожавали и патили кад је отишла на Универзитет. Њен муж Сиџо, прави господин, који је математику умео да приближи ученицима својим изузетним приступом. Директор Гимназије био је Лука Војводић, учесник чувене Мојковачке битке. Посебно обожаван и вољен професор био је Иван Балковој, који је предавао математику и је умео у току писменог задатка да се склони и омогући ђацима да препишу, али то ником напамет није падало. Права чиста руска душа. Умео да се заплаче уз песму „Очи чарније“. Професор Милорад Најдановић, који је предавао књижевност, написао је две књиге „Историја српског реализма“ и књигу архаичног назива „Жута гошћа у српској књижевности“, писци на чије је стваралаштво утицала туберкулоза. У време када Дис, Ракић, Пандуровић, Дучић нису били у званичном школском програму, Најдановић је говорио својим ђацима да су ученици познате школе и да никако не дозволе себи да оду из ње, а да не прочитају и упознају ове велике песнике.
Није било уџбеника и кад се морало, користили су се стари, предратни, за полагање немачког и припреме за матуру. Владан Василијевић, школски друг професора Ћурчића, донео је уџбеник свог оца Адама, познатог адвоката. Сналажења су била разна, а матурски испит веома тежак.
Комисију су чинили строги професори, присутна је била и инспекција из Београда. Полагао се писмени из српског, математике и страног језика. Ако је једна слаба, иде се на поправни, нема усменог и без нове шансе три месеца. Са две слабе, одлагање поновног полагања је било годину дана. Усмени, српски, страни језик историја, математика, физика и хемија, једна слаба на три месеца, две слабе на годину дана. Неки, касније познати стручњаци, инжењери, падали су на матури, а један од бисера са полагања је био, да је Наполеон био римски император и због тога се падало на испиту.

Школовање у то време било је мукотрпно и строго, али из ратних и поратних генерација чачанске Гимназије изашли су бројни познати научници, професори, инжењери, правници, уметници.

(Наставиће се)

Душан Даријевић

Фото: ФБ Историја Чачка

Оставите одговор