Reportaža

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (4): ШЕГРТСКО ДОБА

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (4)

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једнини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

ШЕГРТСКО ДОБА

У време мог и одрастања генерације, рођене половином шездесетих, наши очеви, у доба модернизације и социјалистичке изградње, преко радне седмице веома заузети, недељу су проводили са породицом, уз недељне ручкове, посете рођака и пријатеља. Гости су дочекивани уз евоцирање успомена из прошлости и приче које су постале део личног и породичног сећања. Очеви су своје синове одводили и у дуге шетње и на разне корисне активности, али памти се и она друга врста разоноде, одлазак на спортске догађаје, или упражњавање истих са вршњацима из краја.

Код нас, у кући, увек су се евоцирале успомене, обично уз фруштук и најчешће недељом, кад сви имају више времена, а и кад нам дођу у госте старији чланови фамилије и породични пријатељи. Мој отац Александар, Ацо са породичним надимком Цале, син Љубомира Љуба Даријевића, предратног трговца, рођен је крајем октобра 1923, у многочланој породици, на старој адреси Железничка број 16, преко пута старе млекаре, у непосредној близини вашаришта – сточног пијаца и железничке станице. Отац је волео да прича кад се распилави недељом, обично после ручка и без радних обавеза. Радио је двократно, као пословођа у продавници конфекције „7. јул“ Куршумлија, поред Власта Трифуновића, воскара, на самом почетку Улице др Драгише Мишовића, преко пута кораџијске радње чика Николе Пејоског. Ћале мој, како сам га од милоште звао, био је бескрајно душеван човек, посвећен у потпуности породици, готово без икаквих порока, ако се бескрајна љубав према фудбалу не сматра пороком. Понекад је до изражаја долазила и напраситост и помало прека нарав, коју је наследио од свог оца Љуба, мог деде. Али, то је све било, као летњи прасак грома, краткотрајна бура, а онда се све смири, као да ништа није било. Најрађе је отац говорио о догодовштинама из свог детињства и ране младости. Мени су посебно те приче биле драге, зато што су са собом носиле атмосферу Чачка који у мом детињству већ није постојао. Разне варошке приче и питорескни ликови, обнављани су у мом сећању кроз редовно понављање очевих сећања, што ме је тада понекад нервирало, зато што ми је све већ било познато, али да тога није било, сигурно се никад тако дубоко не би урезале ни у моје памћење и сећање на нека давно прошла времена.

ШЕГРТОВАЊЕ

Елем, волео је тата тако да крене од Кулин бана и од својих првих шегртских дана. Наиме, није почео као трговачки шегрт, већ прво са изучавањем сајџијског заната. Није то баш дуго потрајало. Једног јутра, деда Љубо, стари, искусни чачански трговац, који је прошао у животу и сито и решето, као, крене у шетњу. Његова јутарња рута, као случајно, водила је поред сајџијске радње у којој је радио отац, биће да је то било негде на самом почетку данашње Улице др Драгиша Мишовић, или негде ту, у непосредној близини, где се данас окупљају дилери девиза. Иде тако мој деда и види кроз прозор како мајстор лема мог оца. Није био он баш мека срца и нешто много срдачнији према својим шегртима и калфама, али није му се то допало. Извео је одмах оца и рекао му да од тог дана прелази у трговце, односно да почиње као шегрт на новом послу. Убрзо је ћале кренуо са „трговањем“, али не код деде Љуба, већ код велетрговца кафом Јерменина Лазаријана, у Аћимовића кући, поред некадашње књижаре „Раде Азањац“.

КАФА СА КРАГНОМ

Лазаријан је био трговац деликатесном робом и имао је у понуди више врста кафе, али и једини у вароши је имао електрични млин за кафу. Газда Лазаријан је кафом снабдевао све виђеније кафане, попут „Цар Лазара“ и отменије хотеле, какав је свакако био хотел „Српски краљ“ – данашњи КУД „Абрашевић“, у непосредној близини радње, где су одседали коњички официри. Лазаријан, стари лисац, мог оца је први дан већ „бацио у ватру“. Након кратког припремног рада и неопходних објашњења, оставио га је самог у радњи да испржи туру кафе. Наравно, из прикрајка је посматрао читав процес. Отац није имао куд и дао се на посао. Било је важно да током пржења кафа не прегори и на то се обраћала посебна пажња. Кад је тај део посла био готов, током млевења се додавао наут, нешто попут леблебија, што је кафи давало пену, што се у то време посебно ценило. Кафа без „крагне“, односно без пене, како се тад говорило, није кафа. Трговац се прави невешт, тачно је знао кад да дође, али је био задовољан урађеним. Ту није био крај, ваљало је робу однети муштеријама на пробање, прво код комшија у хотел „Српски краљ“, а онда и код чика Ћерамилца у „Цар Лазар“.

КРОМПИР У КАПУТУ

Стари, искусни конобар у „Краљу“ дуго је сркао кафу и није ништа говорио. Намерно је то радио, зато што је приметио очеву узбуђеност и нервозу. Онда је само рекао – добра и отишао. Вратио се са јеловником и рекао оцу – изабери. Избор није био лак, све сама непозната јела са страним називима, али онда је налетео на нешто познато. „Кромпир у капуту“, хтео је то, лепо је звучало и деловало познато, вероватно – пуно меса са кромпиром. Није му некако у том тренутку било да проверава код конобара о чему се ради, његов сталан смешак, некако ироничан и подсмешљив, нервирали су га и није хтео никакву додатну непријатност. Конобар је отишао са наруџбином и убрзо се вратио. Поносно, са високо уздигнутим ајнциром носио је нешто што се пушило. Пред мог оца ставио је огроман тањир на коме су усамљено стајала два барена кромпира у љусци. На згранут поглед мог оца и збуњено питање, шта је ово, стари шерет, онако, насмешеног брка одговори – Кромпир у капуту, млади господине, оно што сте изволели за ручак – одговорио је лаконски и са смешком… Постиђен и сав црвен од беса, уз то још и гладан, млади шегрт у велетрговини кафом код Јерменина Лазаријана пошао је код старог кафеџије Ћерамилца. Тамо се пожалио на конобара шерета, а старац га је утешио да је то ватрено крштење и његов први одлазак у отмени хотел, који је морао бити са конобарске стране одговарајуће пропраћен и да то није ништа и да ће га ускоро сви са уважавањем прихватити, само нек настави да тако добро пржи кафу. Ни одмор није био лак код газда Лазаријана. Није се могло кући на починак након напорног рада, него се спавало на тавану, међу врећама сирове кафе и наута, где су покаткад мишеви и пацови грицкали уши.

РИБАРСКИ  ПОМОЋНИК

Једина радост у то време за шегрта, а касније и трговачког помоћника у велетрговини код газде Лазаријана, био је недељни одлазак кући и са друштвом у рибу, у такозвану „Казаницу“. Радовало је то мог оца више од свега, не само због саме рибе, већ због одмора и друштва. Међутим, дуго је сањао да у рибу не иде са вршњацима, већ са чувеним деда-ујком, предратним жандармеријским поднаредником, иначе познатим шеретом и шаљивџијом. Деда-ујко се са свим у животу шалио и све на неки посебан начин извртао руглу, сем риболова. За њега је то било нешто узвишено, толико да је увек приче морао и да „досоли“. Све је знао. И где има највише рибе, и како је намамити, и чиме пецати, којим мамцем. Лагао је старац пуно и измишљао, али било је лепо слушати га. Дуго је одбијао да мог оца поведе са собом, није волео да има сведока поред себе, са разлогом. Волео је пуно риболов, али у њему и није био баш много успешан. Знао је од бољих од себе и да откупи улов онда када је остајао кратких рукава, па да се онда хвалише по вароши и измишља приче. Међутим, једне недеље је ипак попустио на наговор моје бабе и повео мог оца.

Кренули су рано зором у чувену „Казаницу“, са све припремљеним прибором и спремљеним мамцима. Међутим, не лези враже, онда су срели неког вицкастог касапина, који им пожели срећу, што се сматрало баксузним знаком. Бар је тако мислио деда-ујко, зато што често није имао среће у риби, више због незнања, него баксузлука. Кад су стигли, отац брзо пронађе место и од прве му крене да вади све крупније комаде. Старац је почео са гунђањем, а њему ко за инат ништа није полазило од руке. Како је време пролазило и гомила рибе расла поред мог оца, стари риболовац се све више нервирао. Напокон је и њему штап трзнуо, али то је само била варка и једна малешна рибица, поврушица. Бесан је одмах отрескао рибицу о камен, прикупио опрему и наредио полазак. Молио је мог ћалца да му да свој богати улов, а за узврат нудио куле и градове. На крају је отац пристао за нешто ситниша, а рибу, нанизану на врбову грану, страц је поносно носио кроз варош и гласно се хвалисао. Мангупи су брзо прокљувили о чему се ради и почели да добацују са разних страна. Једног је појурио и са свом оном рибом се стропоштао у прашину. Даље је гунђао путем, али дуго о риболову није било речи. Ово је била једна од најзабавнијих шегртских прича мог оца о свету кога одавно више нема, сем у успоменама.

 

Фото: ФБ профил Историја Чачка (Горан Давидовић)

 

Оставите одговор