Reportaža

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (6): МОРАВА ЈЕ НАШЕ МОРЕ

ЧАЧАК ИЗ СЕЋАЊА (6)

МОРАВА ЈЕ НАШЕ МОРЕ

Објављујемо серијал прича новинара Душана Даријевића, које ће бити попут вожње градом, каквог више нема. Задржаваћемо се на појединим местима, сећати се људи којих више нема, шетати и возити се разним улицама. Градови убрзано нестају и мењају се. Сећање и памћење су једино што нам остаје, једини траг у времену о оном што смо били, какви смо сада, али и путоказ и смерница млађима какви можемо бити. Нација, град и било која заједница без наших сећања не постоје.

Сваки град, варош или варошица, свој јавни, али и онај тајни, скривени живот, везује за своје реке, наравно, ако их има. Дунав, Сава, Нишава, Ђетина, Ибар и Морава су некакво средиште и жила куцавица многих насељених места у Србији. Некако увек јадно и спечено су ми деловале велике вароши попут Крагујевца, које нису имале моћну реку, већ речицу попут Лепенице, некако недостојну великог и раширеног места са бројним станоништвом које се стално увећавало у периоду социјалистичког развоја и градње.

 

НЕОБУЗДАНА МОРАВСКА МОЋ

Чачак наравно има Мораву. Многи старији Чачани су волели, а и данас воле да кажу „Морава је наше море“, што није далеко од истине. Кроз историју Морава је имала важну улогу за многе Чачане, у време летње разбибриге, када се одлазило у Моравске врбаке и у хлад великих топола, да се потражи спас од жеге и врућине и расхлади у води, или с јесени и пролећа, кад река подивља и поплави околна имања, њиве и куће. Због те, дуго необуздане моћи Мораве, да плави и излива се, Чачак и околина су важили и као нездраво и подбарно подручје, са пуно влаге и свим оним што иде уз то. На срећу Чачка и Чачана, било је људи који су умели и знали временом да реше овај проблем и бројним мерама укроте реке и осигурају на дуже време сигурност и безбедност суграђана у приобалном подручју, али и оних других. Пре Другог светског рата, заслугом тадашњег градоначелника Миликића, варош је осигурана, али и украшена заштитним бедемом, а након велике поплаве 1965. године, захваљујући тадашњем председнику Општине Милошу Милосављевићу, најмлађем председнику у историји Чачка, бедем је дограђен, постао је виши и додатно осигуран, а временом и место за најлеше шетње у вечерњим сатима, као и место за љубавне састанке. Колико су Чачани волели Мораву и колико им је важно да све имају на том митском месту, говори и чињеница да је и фудбалско игралиште „Борца“ настало у непосредној близини Мораве. Кошаркаши су свој храм изградили нешто даље, поред путничког моста и то је „саборни храм“ кошарке, до данашњих дана. И дан данас се прича, да ко не опере руке у Морави, никад не може постати врхунски кошаркаш и добар стрелац, што је и красило кошаркашке величине, попут Радмила Мишовића, Драгана Кићановића, Жељка Обрадовића и многих других. На помоћном игралишту поред хале, постоји и чувени „Бункер“ данас оронуо, а некад место жестоких теревенки и забава. Многи кошаркаши из целе Југославије и кошаркашки заљубљеници, као и многи други Чачани провели су ту незаборавне тренутке уживања, али и разузданости, након успеха и остварених победа.

 

МЕСТО ЗАБАВЕ И СТРАДАЊА

Морава је временом крила многе своје тајне, забрањене љубави у врбацима, опијања оних тек изашлих из кратких панталона, који су испијањем великих количина вина (што нису могли да поднесу), хтели некако да закораче у свет одраслих. Морава је крила и неке страшне истине, неоткривене и до данашњих дана. Негде у близини самог фудбалског игралишта, након Другог рата, свој вечни мир, пре времена нашли су многи криви и они недужни, који нису били по вољи нових власти. Из притвора у чачанском затвору, они су стизали у групама на обале Мораве, где су стрељани. На брзину су закопавани, а добро се сећам и приче свог оца, који је једног летњег дана у та зла времена, а можда и већ почетком јесени, са друговима кренуо на „Цветњак“ да потражи освежење у хладу реке, али на безбедној раздаљини их је пресекао и тргао пуцањ стрељачког вода. Уплашени, дуго су чучали у жбуњу, али су се онда опрезно приближили месту одакле су чули пуцањ. Видели су по земљи расуте ђачке капе и шајкаче, наочаре, фотографије најмилијих, које је неко на тренутак оставио и многе друге личне предмете. Људи није било, сем једног старца, који се однекуд појавио и плачући их молио да се удаље, да ту стрељају свакодневно и да већ има много оних који су вечни починак нашли у хладу моравских топола. Касније, причајући о тим немилим догађајима, мој отац није знао где је то тачно било, зато што је након поплаве ’65.године Морава још једном променила свој ток и постала нека друга река, а све је мало подсећало на пређашње време. Пре рата, а и након рата „Цветњак“ и многе друге плаже су била места дружења, окупљања, доказивања међу девојкама, ко може да изведе бољи скок, или брже да преплива реку. Било је тад и трамбулина, чамаца за уживање, за оне који нису волели купање и којима је било драже лено клижење по моравској површини. По причи старијих, Морава је у прошлости пролазила и кроз неке делове вароши, а у близини некадашњег вашаришта – сточног пијаца, данас малог парка, у близини железничке станице, и данас, ако мало дубље закопате, наилазите на моравски шљунак.

 

УЖИНА НА ПЛАЖИ

У време социјалистичке изградње, крајем ’60-их и почетком ’70-их, у функцији је била и Градска плажа у близини бране, која се током лета, уз помоћ електомотора, спустала и настајало је моравско језеро, рај за многе. Читав крај поред „Борчевог“ стадиона, изгледао је пуно лепше него сад, са великим тополама на стадиону и са пуно дрвећа около, правом шумицом, од „Ловца“, па све до Мораве. Долазило се породично, са плетеним корпама и сендвичима, намазаним кајмаком, са зрелим трбушанским парадајизом и мортаделом, у то време популарним сухомеснатим производом, понекад и неко печено пиленце, уз младе кромпириће и зрели сир. Сати и сати су се проводили у опуштеном одмору, деца у плићаку забављајући се, а старији пливајући. Они храбрији користили су сваку прилику да скачу са бране, а у то време, памтили су се скокови Мела, Божа Дивљака и професора Радоша. Некадашњи професор физичког у Техничкој школи и атлетичар Радош је у неком каснијем периоду и другом животу Градске плаже, од ’90-их година, остао познат и по томе што је спуштао брану и на свој начин отварао сезону купања. Сећање је живо на и давне дане, раних седамдесетих година, кад је војска градила атлетску стазу, а широм шумарка поред „Ловца“ су били смештени њихови шатори. Ресторан и мотел „Ловац“ је у летње дане, са својом прелепом баштом, посебно чаробном у вечерњим сатима, био место окупљања, уживања, уз одличне ћевапе, пиће, али и  кафанску музику. „Ловац“ је, уз хотел „Мораву“, био једино место где се могло седети до 24 сата. Многим Чачанима можда није позната чињеница да је „Ловац“ у време епидемије великих богиња (1972. године) био карантин за оболеле.

 

 

КАЈАК НА МОРАВИ

Са развојом индустрије, али све већом потребом и жељом Чачана да свој годишњи одмор проводе ван Чачка, моравска Градска плажа, између осталог и због све лошијег квалитета воде и након неколико несрећних случајева, дављења, просто је утихнула у другој половини седамдесетих. У наредној деценији су се наставила дружења, која се памте за читав живот у моравским врбацима и у хладу топола, поред некадашњег објекта који је користио Кајакашки клуб, а данас је познато место окупљања „Код Врцала“. Објекат је некад припадао „Фабрици резног алата“. Било је уживање гледати кајакаше, док у хладу испијаш пиво. Давне ’84, кајакаши су дошли на идеју да самоинцјативно спусте брану за своје уживање и тренинг. Нису много размишљали о последицама и о доњем току Мораве, који је скоро пресушио и због тога су имали велике проблеме предузећа низводно низ Мораву. Дигла се велика фрка, а несташлук је некако „испеглан“ уз обећање иницијатора, да им убудуће ни на памет неће пасти такви науми.

Са пропашћу Југославије и комплетним социјалним и друштвеним урушавањем, кад многи себи нису могли да приуште уживање на морским плажама, Морава и њена плажа су поново оживели. Остала су успомене на многе лепе тренутке поред воде, а код Чачана којих одавно више нема и сећање на Степу Степановића, који је обожавао Мораву, имао и своју плажу на коју нико није смео да крочи, а чувени ђенерал је важио и за првог моравског натуристу.
И због тога и свега осталог, Морава је наше море и тако ће бити док је реке и Чачана.

Фото: ФБ Историја Чачка (Горан Давидовић)

Оставите одговор