Društvo

Чачани у посети Сомбору – ВИКЕНД НА СЕВЕРУ БАЧКЕ

Варош која је сачувала патину и шарм прошлости

  Прошлог викенда двадесетак житеља Чачка, окупљених око Завичајног друштва „Бајина Башта“, предвођени Росом Михаиловић, одазвало се позиву Удружења „Весели пријатељи“ из Сомбора да и ове године присуствују свечаном октобарском окупљању у њиховом граду. Послужило нас је и време, јер док је  на поласку и  Чачка почела да пада киша, на северу Бачке прогрејавало је сунце. Они Чачани који су први пут дошли у Сомбор били су пријатно изненађени градом пуним зеленила , под сводом дрвореда дугих око 120 километара, оивичених раскошним цветним алејама, права зелена оаза у непрегледном мору питоме панонске равнице.  Варош отмене архитектуре, богате традиције, марљивих и љубазних људи била је прве вечери домаћин гостију из десетак градова са којима размењује посете и користе сваку погодну прилику   да се виде, попричају и забаве. Овог пута место окупљања и заједничког радовања уз игру и песму, била је предивна сала ресторана „Гале“ недалеко од центра града.  Домаћин је била председница „Веселих пријатеља“Љубинка Јухас. Сутрадан, пре подне, почело је разгледање вароши и упознавање са њеним историјим и знаменитостима. У томе нам је помогао и Васо Релић , истакнути привредник, пре-дседник општине из деведесетих година и некадашњи директор Фабрике акумулатора.  Град се први пут помиње 1360.године, средином петнаестог столећа постаје део Османског царства и то остаје скоро век и по. После доласка Срба под вођством Арсенија Чарнојевића Сомбор  је и војничка варош којој Марија Терезија 1749.године додељује Повељу слободног краљевског града.

Данас у Сомбору живи нешто мање од 50.000 становни, колико их је било до пре само једне деценије. Срба је око 62 одсто, следе  Мађари, Буњевци и Хрвати… Чули смо и приче о важним личностима из ових крајева попут књижевника Лазе Костића и Вељка Петровића, сликара Милана Коњовића, тројице патријарха СПЦ… Градска кућа један је од симбола Сомбора. Седиште локалне управе је од 1749.године.  Зграда Магистрата и Жупаније озидана је 1808.године, дограђивана касније, са кровном куполом која подсећа на венецијанско здање Санта Марија де ла Салуте. Главну атракцију у некадашњој Жупанији, а сада Градској кући представља уље на платну површине 28 квадратних метара, приказ Битке код Сенте од 11,септембра 1687.године  против Турака у којој је учествовало и око 500 Срба и Буњеваца, рад Ференца Ајзенхита, настала при крају 19.века са ,како рече наш домаћин

Милан Војиновић,  реалистичким приказом силовитости боја између две цареивине, који је означио крај турске владавин у овим крајевима. А читав данашњи град, сазнадосмо, никао је на некадашњој мочвари  са 14 острва изложених жестоким ветровима. Због тога су и настали ови силни дрвореди. Присетисмо се да је и наш Чачак настао у моравским баруштинама, али ту нестаје свака друга сличност. Они су сачували своје драгоцено наслеђе, пре свега старе лепе грађевине. Срдачно испраћени од домаћина присетисмо се оних познатих стихова „У  тем Сомбору свега на вољу. Ко кроз њега једном прође,тај ће опет да нам дође“. А, има и зашто !

Родољуб Петровић

 

Оставите одговор