Kultura

ЧАЧАНСКИ АРХИВ ОБЕЛЕЖИО 70 ГОДИНА РАДА И 100 ГОДИНА ОД ЗАВРШЕТКА ВЕЛИКОГ РАТА

ИЗЛОЖБА “СРПСКА АФРИКИЈАДА”, СВЕДОЧАНСТВО ИЗ БИЗЕРТЕ…

Пише: Зорица Лешовић Станојевић 

Изложбом “Недељко Гиздавић, писац Српске африкијаде”, Међуопштински историјски архив у Чачку обележио је у уторак, 29. маја, 70 година од оснивања и 100 година од завршетка Првог светског рата. У библиотеци Архива тим поводом уприличена је свечаност, коју је отворио хор чачанске Гимназије, под руководством професорке Мирјане Јаневске, а потом се, у првом делу програма, на седам деценија од оснивања Архивског средишта у Чачку, 22. априла 1948, одлуком Минстарства просвете НР Србије, осврнула директорка установе Лела Павловић.

АРХИВСКА ГРАЂА ОД 1813. ДО 2015.

Одајући признање првој управници Маргити Радовић, тада професору и директорки чачанске Гимназије, која је канцеларију новооснованог Архива сместила у библиотеку Гимназије. Павловићка је подсетила да се за име Маргите Радовић везују почетак рада Архива и први преузети фондови. Данас се у овој установи чува архивска грађа из периода од 1813. до 2015. године, распоређена у 562 фонда, међу којима су и они које је Скупштина Републике Србије прогласила за културно добро од изузетног или великог значаја, док су остали заштићени као културна добра.

На делокруг рада приликом оснивања, који је обухватао срезове: драгачевски, жички, љишки, љубићко-трнавски, моравички, студенички, таковски и територију градских народних одбора срезова Чачка и Краљева, подсетио је водитељ програма Слободан Николић, наводећи да је установа мењала и називе, Градска државна архива, Историјски архив, а од 1977, када три општине потписују оснивачки акт, добија називМеђуопштински историјски архив за општине Чачак, Горњи Милановац и Лучани.

БИЛАНС: 145 ИЗДАЊА, 80 ИЗЛОЖБИ, БРОЈНА ПРИЗНАЊА…

Издавачка делатност Архива започела је 1965, тако да је до данас објављено 145 наслова, који су по жанру монографије, хронике места, зборници са научних скупова, збирке архивске грађе, каталози изложби. У Србији постоје само четири часописа специјализована за објављивање архивске грађе, од којих два издаје чачански Архив: од 1984. штампана су 33 броја часописа “Изворник”, а од 2002, објављено је 15 бројева часописа “Стари српски архив” у сарадњи са Архивом Републике Српске. Од прве изложбе архивиста 1955. до 2017, организовано је 80 изложби, како самосталних, тако и у сарадњи са другим архивима, културним, научним и образовним установама и удружењима. Бројне су и друге активности у креирањи локалне културне политике, а за допринс развоју архивистике и издавачке подухвате Архив у Чачку је добио највиша признања. До сада је на пословима заштите архивске грађе и регистратурског материјала, обради, сређивању, информисању о фондовима, раду са странкама, издавању уверења и техничке документације, организовању изложби докумената, истраживањима, снимањима архивске грађе, радило 45 људи, а данас све те послове обавља 17 запослених, међу којима петоро има звање архивског саветника. Смештајни простор у згради Окружног начелства у Чачку био је адекватан 1968, али последњих година, због великог броја стечаја и законске обавезе да преостала документација буде предата надлежном Архиву, у депо чачанског Архива смештена је документација сто правних субјеката, што је условило недостатак простора.

НЕДЕЉКО ГИЗДАВИЋ, ПИСАЦ И ПРОФЕСОР, СВЕДОК ЖИВОТА И СТРАДАЊА СРПСКЕ ВОЈСКЕ У БИЗЕРТИ

Други део програма била је изложба посвећена Недељку Гиздавићу (Вионица код Ивањице, 1873 – ….), његовој биографији и породичном животу. Чачански архив ју је реализовао у сарадњи са Архивом Српске православне цркве и појединцима који су уступили документа која поседују, међу њима су новинар и књижевник Миладин Вукосављевић и Бакрачевић из Краљева. Захваљујући њиховом посредовању, остварен је контакт са потомцима Недељка Гиздавића, унуком Драганом Гиздавић Јауковић и праунуком Миланом Гиздавићем, који су присуствовали свечаности.

 

Недељко Гиздавић је имао само три године када је остао без оца, који је погинуо као ратник у Српско-турском рату. Завршио је Учитељску школу у Београду, а после шест семастара одслушаних у Лајпцигу и Јени на студијама философије, логике и педагогије, дипломирао је на Краљевској великој школи 1904. у Београду. Професуру је обављао по разним местима Србије (Књажевац, Београд, Крушевац и Алексинац), највише се задржао у чачанској Гимназији, у коју је премештен 1911, где остаје до 1928. године, са прекидом од 1912. до 1919, због учешћа у Великом рату. Заједно са српском војском прешао је Албанију, стигао на Крф, а потом и у Бизерту, на север Африке. Борио се у Балканским ратовима, у Трећој армији, а у резервним трупама био је од 1917. до 1919. у Бизерти, где је боравио више од три године. Током ратних година у Бизерту су непрекидно стизали рањеници на опоравак, а Бизерта је била и место за обуку око 5.000 српских добровољаца пристиглих из САД. У логору Лазуаз, Гиздавић је био управник слагалишта за сву српску војску, затим професор у Подофицирској школи и креатор друштвеног и културног живота српске војске.

Пошто је у српској историографији мало одредница које упућују на боравак српске војске у Северној Африци током Великог рата, једна од ретких књига која, по речима архивског саветника Наде Петровић, аутора текста каталога, из личног угла сведочи о животу и страдањима српске војске на северу Африке, “Српска африкијада”, коју потписује Гиздавић, је драгоцено сведочанство и о француском, као и гостопримству домаћег становништва, емотивним ломовима рањеника, али и њиховој вољи да што пре оздраве и врате се на фронт. По првобитном плану савезника, како се наводи у тексту каталога, рањени и изнемогли српски војници требало је да се лече и опорављају негде у дубинама пустиње Сахаре, што је француски адмирал Емил Гепрат одбио као заповест своје Врховне команде, одлучивши да болесну, рањену и изнемоглу војску размести у 26 места северне Африке, највише у болницама Бизерте, Сиди Абдале и Туниса. О свему томе сведочи књига ”Српска африкијада”, први пут објављена 1922. године, у штампарији “Будућност” у Београду. По њој и на њеним сегментима формирана је и истоимена изложба, којом је чачански Архив обележио свој јубиларни дан.

ЗАХВАЛНИЦЕ

Документарне одломке о позориштима и оркестрима српске војске у Бизерти говорили су гимназијалци Софија Димитријевић и Богдан Плавшић, а уметнички део програма завршили су песмом солиста Ана Сојић и Петар Павловић на гитари. Поводом јубилеја подељено је и на десетину захвалница представницима Министарства културе и информисања РС, локалних самоуправа Чачка, Лучана и Горњег Милановца, неколико београдских и државних архива, Архивистичком друштву Србије, Архиву Републике Српске, Историјским архивима Новог Пазара, Краљева, Ужица, Крушевца, Јагодине, локалним установама културе и појединцима сарадницима.

 

 

 

 

 

Оставите одговор