Kultura

ЧИЈА САМ ЈА, КАД СУ СВИ МОЈИ?

ЛИДИЈА ЛЕСКУР, ПЕСНИКИЊА ИЗ СПЛИТА, НЕДАВНО У ЧАЧКУ  О СТИХОВИМА КОЈИ СПАЈАЈУ ЉУДЕ

Како и поезија спаја људе? Прошлогодишњи сусрет са песникињом Милицом Мимом Дмитровић на Фестивалу дјечије поезије у Подгорици, који организује Умјетничко удружење „Визија“ из Голубовца недалеко од главног града Црне Горе, утемељио је трајно пријатељство између Сплићанке Лидије Лескур (63) и ове чачанске песникиње Дипломирани је економиста вањске трговине, већ шест година је у „мировини“, бави се и медицинском физијатријом, доживотна је почасна председница Умјетничке ликовно-књижевне уније „Влахо Буковац“, којој је била председник и суоснивач.

Мима Дмитровић и Лидија Лескур

 

-Да није било пјесама, не би било ни Миме, ни Чачка. Брзо нам се указала прилика да негујемо своје пријатељство и то баш у Чачку и да ми Мима понуди своје гостопримство на 12. кату свог предивног малог стана, у коме сам се осјећала као код своје куће. Повод мог боравка у Чачку била је промоција међународног зборника „Топла реч 3“, у коме се нашла и моја пјесма. Нисам ни сањала да ћу доћи у неке крајеве, поготову не у мом добу од 63 године. Сви почињемо са љубавном поезијом, онда са животним приликама кренемо у социјалну и друге теме. Највеће ми је задовољство у животу наћи људе са којима сам на истој валној дужини, да их могу позват код себе, да могу поћ код њих, да се шири љубав, братство и пријатељство, размена искуства, добре намере. Дружим се са људима из цијелог света – рекла нам је ова насмејана и расположена Сплићанка.

Рођена је у Котору, живела у Црној Гори, БиХ, Немачкој,  а сада у Сплиту. Објавила је две самосталне збирке песама „Док пролази све“ и „Не улазите без позива“, једну заједничку „Симбиоза лутања“, а песме су јој више пута одабране и објављене у зборницима поезије у земљи и изван ње. Године 2015, штампана је заједничка збирка песама УЛКУ „Влахо Буковац“ под називом „Трајни тренуци“. За „тисак“ су, каже, спремне још две самосталне збирке, трећа са духовном поезијом „Пребирање“ и четврта „Музеј прекинутих веза“. Чланица је Матице Хрватске, Огранка у Сплиту. Својом поезијом представила се у више градова у домовини и изван ње. Пише и кратке приче, дечју и хаику поезију, које су заступљене у међународним зборницима. Роман, вероватно, никада неће написати, јер, каже, има нерв за кратку форму. Често је водитељка и модератор песничких догађања, промоција збирки и изложби слика. Кантаутор је неких својих песама, а и други кантаутори су, каже, углазбили (компоновали) неке од њих.

-Ето, како осјећам, тако и пишем. Мени су пријатељи најбитнија ставка у животу и за њих бих отишла на крај свијета, ако ми то финанцијска страна допушта. Имам их свих националности и у свим земљама, скоро. Након што сам као студент учила међународни језик есперанто, и сада похађам течајеве и почетком осмог мјесеца идем шест дана у Бјеловар на свјетски конгрес, комуницирам са цијелим свијетом. Обожавам читати и поезију и прозу, и на латиници и на ћирилици. Мајка ми је, такођер, писала пјесме, па је то ваљда и генетско насљеђе и склоност ка читању, већ од дјетињства. Босна, у којој сам одрастала од седме до 19. године, учинила је од мене особу с толеранцијом на све нације и вјере – прича Лидија и говори нам о „ружи свих ветрова“ који су прошли кроз њено порекло.

Плажа Бачвице у Сплиту

 

-Случајно сам рођена Котору, јер су у то вријеме мој отац Славонац, грађевински техничар у војном предузећу, и моја мајка Босанка, живјели у том крају. Како у Тивту није било родилишта, ја сам рођена Котору. У Херцег Новом су добили стан и ту сам била до своје седме године, када сам пошла у први раздред и почела учит’ ћирлицу. Након развода мојих родитеља, отишла сам у Бугојно одакле је моја мајка, код моје баке и диде, и тамо сам завршила осмогодишњу и средњу школу. Мислим да сам највише тамо формирана као човјек и особа, јер је ту прошла моја младост, она језгра живота, гдје си научио свој матерњи језик и формирао се као човјек. Онда сам завршила гимназију у Бугојну и отишла студират у Сплит и тамо сам до дана данашњег. Након 45 година у Сплиту, ја још увјек не знам, ни чија сам, ни коме припадам. Али, срцем сам Босанка, зато што нагињем том говору, тим обичајима. Одгајала ме је бака католкиња, док ми је бака по оцу била дошљакиња, фоклсдојчерица, по вјери евангелиста, а дида Славонац. И за Словенце сам радила 16,5 година, до рата 1991. године и значи, пола моје мировине је словенско и хвала Богу да је тако, јер би ми хрватска мировина била пуно, пуно мања. За време рата живела сам три године у избеглиштву у Њемачкој, у близини Штутгарта, тако да се могу питат шта сам ја и чија сам ја? И како ја да не волим све људе и да не припадам свим људима који припадају мени, једноставно сам неопредјељена и несврстана, еуропска југославенка – прича Лидија Лескур.

Примећује Лидија да је Сплит у последње време све више отворен за људе из Србије, да постоји културна размена на пољу уметности, нарочито расписивања тих међународних „натјечаја“ који зближавају људе, тако да и Сплићани иду у све крајеве екс Југославије, колико им то финансије дозвољавају. Ипак, на основу својих искустава тврди да се и у њеном граду слабо улаже у културу.

-Никада нисам за нашу удругу добила ништа од поглаварства Града Сплита. Једино је наш први предсједник успио понешто добити и од жупаније и од града за један велики пројекат, поводом стоте објетнице Прве Далматинске изложбе, у којој су судјеловали Иван Мештровић, Влахо Буковац, и један од најпознатијих сплитских сликовњака Емануел Видовић. Тако смо ми на плажи Бачвице направили изложбу око 70 ликовних стваралаца, академских и аматерских и скулптора, која је трајала читав мјесец.

Видела је, каже, захваљујући Мими Дмитровић, пуно у Чачку. По својој жељи ушла је у Цркву, сликала се поред Музеја и Дисовог споменика, поред Гимназије и Мештровићеве „Надежде“, возила се катамараном са песницима Моравом до манастира Никоље, видела Овчарско-кабларску клисуру, ендемске врсте биљака, птица, пробала бурек са сиром… И отпутовала насмејана са поруком: „Видимо се у Сплиту!“

Зорица Лешовић Станојевић

NE ULAZITE BEZ POZIVA

Negdje između Sunca i Mjeseca

Između mora i vrha

Između mene i tebe

Nešto je nepomirljivo

Lebdi osjećaj nemira,

Traganja, sjete

Zavaravam se surogatima

Ljubavi, mira, sreće

Bježim u svoj svijet

Tamo mi je ljepše

I imam bezbroj razloga

Ne ulazite bez poziva!

Lidija Leskur, Split, Hrvatska

Оставите одговор