Aktuelno Intervju

ЧОВЕК КОЈИ ВЕРУЈЕ МОЖЕ ДА СЕ НАДА

ЗОРАН ЦАНЕ КОСТИЋ, ФРОНТМЕН РОК БЕНДА “ПАРТИБРЕЈКЕРС”, КОЈИ ЋЕ НАСТУПИТИ 16. ЈУНА НА ФЕСТИВАЛУ “ПРИЧА”

Image may contain: 1 person

Image may contain: 3 people, text

Хоћу да знам куда води овај пут мене, и живот мој/ Чији је почетак, чији је крај, који то човек, вечну тајну зна/ Тамо где је срце, тамо сија сунце, тамо где је страх, тамо живи мрак/ Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој, исти, посебан, слободан, бити само свој…  

Српски и југословенски рок музичар Зоран Цане Костић, најпознатији као певач и фронтмен групе “Партибрејкерс”, каријеру је започео у бенду “Урбана герила”. Био је и фронтмен групе “Радничка контрола”, а у августу 1982. основао је бенд “Партибрејкерс”, као човек који не жели да прихвати устаљене стреотипе, већ размишља и хоће да буде само свој и слободан, тражећи одговор шта је добро. Његов препознатљив глас, али и текстови, оставили су печат на албумима: Партибрејкерс, Кисело и слатко, Ледено доба, Слобода или ништа, Крш и лом, Сиротињско царство, … као и на песмама: Хоћу да знам, Крени према мени, Хипнотисана гомила, Улични ходач, Она живи на брду, Пут, Молитва… Универзалне теме, време, живот и слобода, нашле су своје место и на албуму “Шкртице”, истоименог бенда, састављеног од музичара из четири групе, “Партибрејкерса”, “Јарбола”, “Великог Презира” и “Страигхт Мицкеy анд тхе Боyз”. Прву свирку “Шкртице” су одржале 2014. године, а оснивачи ове групе (међу којима је и Цане) изјављивали су да “уживају у стварању нечег новог и спонтаног, ван својих матичних бендова”. Песмама Време, Заборава нема, Кулисе, Хит, Хоризнти, Тик-Так публици, различитих генерација, шаљу поруку да је важно да се људи мењају, посвете ономе што воле и пробуде жељу за животом. А у интервјуу за “Чачански глас” Зоран Костић Цане, фронтмен “Партибрејкерса”, који ће одржати концерт, у оквиру Фестивала “ПРиЧА”, 16. јуна, поручује: Живот је леп. Мисли својом главом. Немој да живиш у тесном раму, који хоће да ти препоруче усијане главе. Живи свој живот. Буди добар према себи и према другом.

ДЕЦА НОВОГ ДОБА – МОЗГОВИ И ЕМОЦИЈЕ ПОРОБЉЕНИ ТЕХНОЛОГИЈОМ

Image may contain: 6 people, people standing

 

Један сте од највећих аутора рокенрола, а позната је и Ваша дефиниција рокенрола – човек који размишља. Данас се тај израз изгубио?  

– Човек данас не размишља, јер би то значило да је преузео одговорност за своје мисли. Он одбија да се представи, јер преузимање одговорности значи дефиницују себе, представљање себе и свог става. Људи се плаше, људи су тотално без идеје. Од количине информација они су нестали, они су се дезинтегрисали, они више не постоје. Људи се боје и воле да своју одговорност дају неком другом у руке. Ако ништа, моћи ће да га “пљују” за своју ситуацију. Важно им је скидање одговорности са себе.

Данас има пуно младих рокенрол бендова. Како Ви оцењујете нашу рокенрол сцену и да ли уопште имамо неку инфраструктуру рокенрола?

– Највећи проблем није у бендовима, клинци су супер, знају да свирају. Али, имају мали проблем – немају песму. А немају песму зато што не размишљају. Они су деца новога доба, чији су мозгови и емоције поробљени мобилним телефонима, технологијом, технолошком логиком, где места за здрав разум нема. Живе у неком первертираном времену. Знају да свирају, али њихове поруке, њихова међусобна комуникација је веома типизирана, можда, и не постоји. А инфраструктура рокенрола је највећи проблем. Гомила људи се мува око рокенрола… То су људи који мисле да су музичари стока. Они их не цене, мисле да знају више о рокенролу од самих музичара, иако никад нису изашли на бину.

“Брејкерси” су ауторски бенд. Познате су и Ваше поруке, ванвременске смернице, па и упозорења. Да ли евентуално видите некога као Вашег наследника?  

– Па, не. Зашто? Може да буде наследник у непролазним темама, у питањима љубави, слободе, где иде наш живот и ко смо ми. Иначе, да се не лажемо, овакве мајка више не рађа (смех). Ми смо сплет неких околности, више смо плод неке Божје промисли, него свесног деловања.

Image may contain: one or more people, people on stage, night and concert

СВАКИ ДАН ЈЕ ЗА СПАСЕЊЕ ДАТ

 

Данас смо суочени, а посебно млади, са моралним падом. Некадашњи узори више не важе. Шта бисте им Ви саветовали?  

– Да што више буду поштени према себи и према другима, и да имају пуно љубави, јер ово је напоран посао. Напорно је кад те свако гледа, док те нешто мучи, а мучи оно што у теби чучи, што тражи одговоре до краја овог земаљског живота. Тамо где идемо нама су потребни одговори. Не треба нам никакав новац, никакав положај. Хоћу да кажем младима да издрже, да све раде са пуно љубави, да не мисле шта ће добити, него шта могу да дају. Будите истинити у свом ставу.

Млади су суочени и са депресијом, монотонијом. Где пронаћи смирење? 

– Смирење је у веровању, треба пронаћи вертикалу, веровати у Бога, или у било шта. Човек који верује, може да се нада. За човека који не верује, нада не постоји, јер он једноставно не зна за њу. Дружите се са бољима од себе, присећајте се светих примера према којима можете да се мерите, да се управљате, који могу да вам дају смернице. Ово наше време неко други прави. Ово је вештачко време, није право. Ово је време потрошачког друштва, материјализма, убеђивања и сугестије. Момци и девојке, музика је најлепша ствар коју је Бог дао човеку да се оствари. Музика, сликарство и све остало, уопште уметност, дата је човеку да буде бољи него што јесте, да верује у оно што ради. На крају, да га то доведе до Бога. Није нама ово дато да би се ми шепурили, да би куповали свој социјални положај и пажњу, не. Ми стојимо иза овога, то смо ми, оно што радимо. Живот нас стално демантује, стално увлачи у хоризонталу, а дан је дат да се искупиш. Сваки дан је за спасење дат. Сваког дана преживљавамо апокалипсу. Али, ми смо ту да би се изборили, а Бог даје шансу оваквима као што сам ја, и другима као што су они.

Пре четири године сте били један од оснивача и бенда “Шкртице”, а 2016. издали сте истоимени албум. Песме углавном описују време у коме живимо, “Време”, “Заборава нема”, “Кулисе”, “Паранормално”, “Хоризонти”…   

– Јесте, то је то. Боримо се да останемо стваралачке личности. Ко не ствара, тај се поквари. Не могу да дозволим да до краја живота живим само имитирајући себе. Ствари су јасне. Ми не смемо да заборавимо ко смо и због чега смо овде на земљи, на наше сведочење. Ко другачије каже, тај клевеће и лаже.

Управо у песми “Хит” кажете да живимо у свету уплашених људи. Мало је оних који као Ви говоре истину, оно што мисле.

– Људи су стално уплашени. Увек мислимо да ћемо боље проћи ако се другачије представљамо, а онда заборавимо на онај постулат – ко не плати на мосту, плати на ћуприји, или даш динар да уђеш, а два да изађеш.

Како остати нормалан, само свој, како “преживети сусрет са самим собом”? 

– Бити опуштен и прихватити себе онакве какви смо. Јер, увек о себи мислимо све најбоље, а онда нам стварност и живот кажу ко смо и поставе нас на место где нисмо. Једноставно, све је у праштању и кајању. Живот јесте озбиљан, али га не треба оптерећивати, не треба оштрити оштрицу и сећи се, само да би се секли. Живот је леп. Живот је један, био сјајан или бедан. Пуно је љубави, братског и сестринског поимања свега. Све је дато за спасење. Али, човек неће да слуша. Сваки дан је за спас одабран. Немој да сумњаш у оно што ти помаже. Мисли својом главом. Немој да живиш у тесном раму, који хоће да ти препоруче усијане главе. Живи свој живот. Буди добар према себи и према другом.

Нела Радичевић

 

 

Оставите одговор