Kultura

ЈЕДНА ИЗГУБЉЕНА ИСТОРИЈА

ИНТЕРВЈУ: ИСТОРИЧАР ДР КОСТА НИКОЛИЋ О ИДЕЈАМА КОЈЕ СУ ДЕМОГРАФСКИ И ТЕРИТОРИЈАЛНО УНИШТИЛЕ СРБИЈУ У 20. ВЕКУ  

Књига „Једна изгубљена историја – Србија у 20. веку“ др Косте Николића,  историчара Института за савремену историју, издање београдског „Службеног гласника“, представљена је недавно у Историјском архиву у Чачку. Поред аутора о књизи и едицији коју уређује говорио је и историчар Борисав Челиковић. Књига је плод Николићевих вишегодишњих истраживања и бави се, не само историјом српског народа у 20. веку, него и историјом држава у чијем смо стварању учествовали.

INTERVJU KOSTA NIKOLIC ARHIV IZGUBLJEN VEK 014

На чему сте утемељили ову публикацију?  

-То није класична политичка историографија. Ова књига се бави идејама, светом идеја који је обликовао нашу културу и наш политички живот 20. века. Од стварања прве Југославије, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на крају Првог светског рата, па до дана данашњег, наша политичка култура не живи у реалности. Она није заснована на прагматичним темељима, као што то раде модерни народи. Све државе које смо ми стварали су биле обележене снажним идеологијама, па су зато и Краљевина Југославија, и комунистичка Југославија до 1991, па СРЈ и државна заједница Србија и Црна Гора, као и данашња Република Србија, типичне идеократске државе. Осим тог, идеократског приступа, ја сам испитивао и шта се то догађало са реалним чињеницама, какви су били наши реални догађаји. Све те државе су стваране кроз ратове и као последица рата. Нашу историју у 20. веку су обележиле драстичне људске жртве. Имали смо тешке губитке популације, огромне демографске жртве. Наше елите нису водиле рачуна о цени људских живота, која је плаћена због стварања држава кроз те утопистичке идеологије.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР СИЛОМ СТВАРАО ЈУГОСЛОВЕНСКУ НАЦИЈУ

Које су то утопистичке идеологије и зашто их сматрате утопијама?

-Па, Прва Југославија – КСХС, створена је на идеологији троименог народа, која је говорила да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, који је имао заједничку прошлост, имаће заједничку садашњост и заједничку будућност. То је одраз југословенске идеје из 19. века, али државе се не праве на идејама. Државе се праве на прагматичним основама, са прагматичним разлозима. То је била унитарна држава, која је форсирала југословенство. Краљ Александар Карађорђевић је 1929. забранио употребу „племенске посебности“ како се то тада говорило, хтео је силом да наметне југословенску идеју и створи југословенску нацију. То јесте била либерална идеја, одраз либералних идеологија, али то је просто било непримењиво на простору тадашње југословенске државе због снажног уплива религије која је то спречавала. О овој теми је написано заиста много књига, доста и мојих радова је у њу уткано. Уствари, књига је једна синтеза, поглед, једна иновација. Просто, сматрао сам да у годинама у којима јесам, и на основу истраживачког стажа који имам, треба да покушам да дам једну синтезу. Не мислим да су одговори које сам понудио тачни, тога нема у нашој науци, али сам хтео да дам поглед наше науке, наше политичке и интелектуалне културе, на начин на који се то сада није истраживало, да видим шта се то дешавало са нама и зашто смо ми били робови тих идеологија. Идеолошка матрица је ушла у нашу политичку културу и вратила нас у југословенско наслеђе. Важећа матрица код режима Слободана Милошевића је била одбрана нације, па смо ушли у сукоб са целим светом. Доминантни став је био да српски народ нема пријатеља, да је то усамљен народ, зато што је увек есенцију стављао изнад егзистенције. Ми смо изабрани народ, а тај термин, тај квазимит платили смо жестоком ценом у распаднутој држави, у годинама изолације. У међувремену смо, непотребно, обновили државу са Црном Гором 1992. године, чији се распад одложио до 2003. и дефинитивно 2006. године. У међувремену је био рат са Косовом 1999, који је изгубљен, само што то још није формализовано, вероватно ће бити једног дана. На јавној сцени нико не подвлачи рачун протеклог века, па сам мислио да то треба да уради интелигенција.

INTERVJU KOSTA NIKOLIC KNJIGA ZGUBLJEN VEK 007

 

НИКО НЕ БРИНЕ О ДЕМОГРАФСКИМ ГУБИЦИМА

И назив књиге је веома директан?

-Због страшних демографских жртава које смо имали. Ту није изгубљена само историја у политичком смислу. Све државе у чијем смо стварању учествовали су пропале. Ми данас живимо на развалинама бивше Југославије у знатно смањеном обиму него у оном са којим смо у њу територијално ушли. Хајде да то оставимо по страни, територије се смањују и повећавају, али цена у нашим демографским жртвама је страшна. Она је ужасна и у Првом и у Другом светском рату, као и у ратовима деведесетих. Ова држава ни до данас није пописала своје жртве. Али, ако користимо методологију и друга истраживања долазимо до цифре да су Срби у 20. веку имали преко пет милиона стварних и демографских жртава. Демографске жртве су и нерођена деца, која се нису родила због страдања мушкараца и жена у рату, или због директних последица рата. Па, сад видите са популацијом којом ми сад располажемо, колики је то губитак. Само у Првим светском рату смо изгубили око 1,2 милиона људи, од тога је највећи број мушкараца од 17 до 55 година, у најбољем репродуктивном периоду живота. Да не говорим о Другом светском рату, где смо страдали и у Србији и ван ње, на територији Хрватске, плус ако знамо колики је био одлив, миграције, после Другог светског рата, па за време Милошевићеве епохе, данас. Пре неког времена је објављен податак да је од 1991. до 2009. из Србије отишло 600.000 младих људи у најбољим годинама. Па, по једно дете да су имали, колико би нас било данас, и нико се не узбуђује претерано због тога. Нико не предузима ништа да се ти негативни процеси зауставе. Ја нисам оптимиста, моја књига се завршила суморном и црном прогнозом када говорим о томе да мој народ одбрани свој животни простор, да профилише јасну политику са којом ће наступати у будућности. На основу историјског искуства немам никаквог оптимизма. Ја се надам да нисам у праву, али моја књига је црна књига, зато што је таква прошлост била, а ја је нисам креирао, као ни моје колеге, ми нисмо учествовали у њеном стварању, осим у овом делу живота у којем живимо. Дужност интелектуалца није да даје улепшану и романтичарску слику прошлости и да се бави митовима, да пише оно што се није десило, ма колико то било ружно и тешко. Само на основу тога можемо да извучемо неке поуке за будућност, али понављам, ја сам песимиста.

INTERVJU KOSTA NIKOLIC ARHIV IZGUBLJEN VEK 014
Коста Николић, Лела Павловић, директорка „Архива“ и Борисав Челиковић

СВЕ СУ СМИСЛИЛИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ, ПОЛИТИЧАРИ СУ САМО „ИЗВОЂИЧИ РАДОВА“

Ви сте као историчар заиста компетентни да кажете ко је одговоран за све то?

-Политичке елите, политичари, не народ. Политичари и интелектуалци који су креирали идеологије. Политичари су били „извођачи радова“. Све су смислили интелектуалци: и комунизам, и фашизам, и нацизам и све тоталитарне идеологије. Интелектуалци ту врше издају интелектуалног рада. Није дужност интелектуалца да креира идеје, па да их примењује на стварност. Ако идеја не може да се примени у стварности, шта се онда ради? Па може да се примени. Како? Силом. Двадесети век су обележили животи у диктатурама, у страшним насиљима у којима смо ми живели, како у унтурашњим, тако и спољним.

Који је преломни тренутак у 20. веку?

-Први светски рат, одатле је све почело. Од страшних демографских жртава и од стварања југословенске државе. Ја нисам антијугословен, то стално причам и наглашавам. Али, ја критикујем начин на који је стварана та држава и како је она даље живела политички, могло је то да буде другачије. По мом мишљењу, српска политичка елита је изабрала погрешан пут. Регент Александар Карађорђевић и интелектуалци који су били око њега, за које није било спорно да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, сматрали су да треба да се прави унитарна држава. Могла је да се прави федерална, конфедерална држава, на јасном одређивању територија и појмова, ко смо ми, шта смо ми, као што је страшна грешка била што је 1991. поведен рат да би се исправиле неправде. Да не буде неспоразума, прошлост не може да се исправи. Не можете ви неку неправду из прошлости да исправите у садашњости. То не постоји, а тадашња Милошевићева елита је хтела да исправи неправде и да врати историју уназад, то не иде, не бива.

Шта је по Вашем мишљењу, требало учинити у том тренутку?

-Ништа, није требало ратовати. То је фатална грешка. Одатле је све кренуло. Србија је имала најмање разлога да ратује, најмање потребе, а највише је махала ратним заставама…

Зорица Лешовић Станојевић

 (Цео интервју у најновијем „Чачанском гласу“)

 

 

Оставите одговор