ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (53)
ЉУБИЋ – ХАЈДУЧКО СЕЛО
Топоним Љубић један је од најпознатијих и најзначајнијих у српској историји. Битка на истоименом брду 8. маја 1815. године била је, према многим историчарима, одлучујућа за Други српски устанак и коначно ослобађање земље од вишевековног турског ропства.
Ипак, Љубић се под тим називом први пут помиње тек стотинак година пре устанка, 1728. године у документу о “уређењу српске милиције” (Бечки ратни архив). Ljubich, са још пет села – Каменицом, Трбушанима, Чачком, Мојсињем и Остром, припадало је осмој од укупно 18 компанија под Рудничким дистриктом са чардацима у Трбушанима и Балуги.
Љубић, који је, за време аустријске владавине (од 1718. до 1739. године), био погранично место, тада се назива „хајдучким селом“, чији су новодосељени становници, војници србијанске милиције, чували границу према Турској, која је успостављена Пожаревачким миром.
Припаднике „националне милиције“ (Die national Miliz) правила су обавезивала да имају добру пушку, сабљу и фишеклију за чување барута, ако је била реч о хајдуцима, док су хусари морали да поседују доброг коња, сабљу и пар пиштоља, карабин и малу фишеклију. Они за вршење граничарске службе нису добијали плату, али су били ослобођени пореских дажбина на приходе од земље коју су добили да обрађују. (Прича о Љубићу, Родољуб Петровић, Чачак 2004)
Приредила: В. Тртовић
