Aktuelno

U ŽIVOTU SE NE POSUSTAJE I NE ODUSTAJE…

GLUMICA SUZANA PETRIČEVIĆ O MONODRAMI “POSLEDNJA ŠANSA”, SVETU U KOME ŽIVIMO

Talenat za komediju Suzana Petričević pokazala je još kao student, kada je  nagrađena u ovom žanru. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Minje Dedića. Tehniku glasa usavršavala u srednjoj Muzičkoj školi “Kosta Manojlović” na odseku za solo pevanje. Stalno je angažovana u Narodnom pozorištu u Beogradu, a ostvarila je niz uloga i u Ateljeu 212, BITEF teatru, Zvezdara teatru, pozorištima “Dvorište”, “Boško Buha”, “Duško Radović”… Igrala u filmovima “Boj na Kosovu” Zdravka Šotre, “Da cappo” S. Šćepanovića, “Protesni album” Z. Mitrovića, “Prepolovljeni” B. Mitića, “S.O.S, spasite naše duše” Slobodana Šijana, “Absurdistan” V. Helmera i drugim. Nagradu za najbolje glumačko ostvarenje Narodnog pozorišta 1999. godine dobila je za ulogu Nađe u predstavi “Suze su O.K.” Nagradu publike “Zlatna kolajna” na 35. Festivalu monodrame o pontomime u Zemunu dobila je za monodramu Mirjane Bobić Mojsilović “Poslednja šansa”, koja je imala skoro 300 izvođenja, a 8. marta ju je igrala pred čačanskom publikom. Predstava je parodija na fenomen rijaliti programa, u kojima akteri gube ljudsko dostojanstvo i pristaju na vulgarizaciju i izvrtanje lične intime do poniženja, zarad ostvarenja, često, nerealnih ciljeva. “Poslednja šansa” donosi tragikomične situacije iz “Velikog brata”, u kome glavna junakinja čini razne ustupke u potrazi za mužem. Suzana u ovom komadu i peva, karikirajući uspešno i vrlo komično sve ljudske emocije …

Vi ste se u glumi profilisali kao komičarka, da li je teško u ovom vremenu nasmejati ljude?

suzana-petricevic

-To je žanrovski melodrama, po mom mišljenju – kraljica pozorišta, i to što vi čitate u mojim predstavama je istina, a istina je bolna. A ljudi se najslađe smeju toj svojoj istini, toj muci svojoj. I sve je to spojeno u tim tekstovima koje ja veoma brižljivo biram. Tu je tajna, to je ono kad gledate, a osećate tugu…

Ovaj žanr Vam dozvoljava da napravite odličnu interakciju sa publikom, da ljude i fizički uvučete u priču.

-Uvek je tako, publika se i sama uključi. Monodrama ne vredi ako ne napraviš od publike drugo lice. Oni moraju da postanu ta druga uloga, publika ima važniju ulogu od mene, ako je ne uvučeš i napraviš od nje sagovornika, onda ništa. Zato je teška forma monodrame.

Vi ste ovim komadom otvorili još jedno pitanje, a to je manjak posla za ozbiljne glumce. Da li je ovo način da glumac sam sebe uposli?

-Ja sam glumica Narodnog pozorišta u Beogradu već 31 godinu. Naigrala sam se kao retko ko, i ne samo tu, igrala sam i za druga pozorišta. Igram i ove male produkcije, zato što nam one donose novac, a za novac svi radimo i od njega živimo.

Bavite se fenomenom rijalitija koji su primorali neke ljude da se spuste do neslućenih “patosa”, da bi postigli relativne ciljeve. Zašto je ovo vreme rijalitija?

kul-zarko-2-suzana

-Tačno. Zato što nema života, zato što čoveku treba otkupiti dušu, duše su tu na prodaju. I ako ti budeš toliko izmoren, izmožden, smožden, upotrebljen, preupotrebljen, da te usmere samo da radiš, da ti je život snimljen, snimaju nas sa svih strana, da kad dođeš kući, opet te čeka on,  “Veliki brat”, gleda te sa ekrana i daje nam uputstva… Slušamo vesti, koje služe da ne mislimo ni na šta drugo. I onda tako umoran, jer nemaš vremena da misliš, ideš da jedeš i da spavaš, a i tu hranu ti isto on prodaje. To je ta potrošačka svest, potrošačko društvo nas je dovelo dovde. Po mom mišljenju kompletna planeta, sistem je truo, i to nije fraza, nema više ničeg, a najlepše i najskuplje stvari u životu su za xabe. E, oni ti nedaju više ništa za xabe. Sve moraš da kupiš, da platiš, da se uništiš dok dođeš do tog dinara, a onda te oni leče, nude ti novi tretman, novo lice, plastiku na sve strane. Zato postoje rijaliti program, da bi ljudi gledali “ponižene i uvređene”. I kažu “vidi jadnika”, a to kaže onaj koji sedi u hladnoj kući, jer ne sme da uključi dovoljno grejanja, jer nema da plati, polugladan, jer nema da kupi dovoljno hrane, i ko zna u kakvom bračnom stanju, upravo zbog socijalnog statusa.

Na komičan način komentarišete i skandale. Kad vidite koliko problema imaju oni koji nemaju egzistencijalne probleme, shvatite da ste zapravo srećni?

-To je istina, i to je ono o čemu pričamo. Znate kako se kaže “To što dišeš, to i pišeš“. I to je suština, ono što primamo, čime nas pakuju, to kasnije i emitujemo. Sva ta žuta štampa i služi tome da skerene pažnju sa glavnih problema…

 Gde crpite energiju, sada ste i Vi baka?

-Jeste, imam kćerku, ja sam dupla baka, dobila sam dvoje unučića u međuvremenu, unuka Matiju i unuku Manju, stvarno sam srećna žena, samo zdravlja, samo zdravlja… Ništa više i ne treba. Kako ja mogu da budem umorna, dođem sa gostovanja i ujutru sam kod njih. Puni je ljubav prema bilo čemu, i prema poslu, ja obožavam ovaj posao. Ja sam srećna glumica, moje sale su svugde pune… To je moj lepi život…

Zorica Lešović Stanojević

 (Ceo intervju sa Suzanom Petričević pročitajte u najnovijem „Čačanskom glasu“)

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor