Društvo

ĐORĐE BOJOVIĆ, PROGRAMSKI DIREKTOR EVROPSKOG ANTIRASISTIČKOG POKRETA

djordjeNakon završene Gimnazije, Đorđe Bojović, rođen 1992. godine u Čačku, upisao je Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu na kome je diplomirao 2015. godine sa prosečnom ocenom 9,13, specijalizujući se za međunarodno pravo. Građanskim aktivizmom počinje da se bavi 2011. kroz rad u više organizacija za ljudska prava u Beogradu. Bio je aktivan u brojnim programima Inicijative za mlade, pre nego što je i zvanično postao deo tima početkom 2013. U Inicijativi je radio na monitoringu suđenja, programu tranzicione pravde i programima regionalne saradnje. Od 2016. godine je programski direktor Evropskog antirasističkog pokreta (EGAM) sa sedištem u Parizu, gde danas živi i radi. Na put od Morave do Sene vodili su ga marljivo učenje i angažovanje.

Gimnazijski počeci društvenog aktivizma

Vrlo rano se uključio u razne vidove aktivizma. Još u rodnom Čačku je kroz rad učeničkog parlamenta i više lokalnih inicijativa pokušavao da pokrene određena pitanja i doprinese razvoju lokalne zajednice.

-Bolela me je nepravda, odsustvo sistema, i iznad svega, nepostojanje podrške u gradu, iz koga mladi u poslednjih 20 godina kupuju kartu u jednom pravcu. Bili smo grad koji do pre dve godine nije imao ni Kancelariju za mlade, dobili smo je među poslednjima u Srbiji. Smatrao sam da je važno da kao aktivni građani i građanke učestvujemo u kreiranju lokalnih politika, kako bismo pokrenuli važne teme za naš grad i naše društvo. Veoma je iscrpljujuće iznova objašnjavati ljudima da se demokratija svakog dana osvaja i brani, da imaju pravo, ali i obavezu da aktivno učestvuju u javnom životu, predlažući, preispitujući i odlučujući o suštinskim pitanjima. Aktivizam je, zapravo, bio način da pokušam da doprinesem promenama u društvu – kaže Đorđe Bojović.

djordje konf

Put do Inicijative

Prvi kontakt sa Incijativom za mlade ovaj ambiciozni Čačanin ostvario je preko portala za studentske vesti gde je otkrio poziv za učešće u programu “Ratni zločini i suđenja”. Kako je projekat uključivao učesnike iz Nemačke, Francuske, Hrvatske i Srbije, ali i komparativno bavljenje ratnim zločinima iz Drugog svetskog rata i ratova na prostoru bivše Jugoslavije, Bojović je prepoznao nesvakidašnju priliku da se kao mladi pravnik bavi ovim problemima.

-Još od gimnazijskih dana su me interesovali istorija, i posebno raspad Jugoslavije, a taj program je obuhvatao i komponente međunarodnog prava, suočavanja sa prošlošću i pomirenja, dakle oblasti, koje će odrediti moj profesionalni put, tako da sam se prijavio i prošao sam kao najmlađi u grupi. Kasnije, kroz druge programe i projekte, kao i aktivistički pokret Incijative, shvatio sam da teme kojima se Inicijativa bavi – dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih, ratni zločini, važnosti demokratske tranzicije, ljudska parava i vladavina prava, jesu suštinski važne, kako bi se društvo u Srbiji pomerilo iz gliba u kome se nalazi zbog posledica politike devedesetih, te je to bio logičan nastavak mog aktivističkog puta.

Aktivnosti u Inicijativi

-Najpre sam se bavio “Monitoringom suđenja” u okviru projekta “Primena standarda pravičnog suđenja u pravosudnom sistemu Srbije”, koji je, zapravo, targetirao niz suđenja pred rzličitim sudskim instancama. To je bila odlična prilika za mene da u praksi steknem prva pravnička znanja i vidim kako pravosuđe funkcioniše, koji su nedostaci i gde to dolazi do narušavanja standarda pravičnog suđenja u različitim aspektima. Kasnije sam radio na “Programu tranzicione pravde”, koji mi je pružio mogućnost da putujem po regionu, srećem mlade aktiviste i profesionalce, koji se u svojim zemljama bave istim temama. Upravo je ta razmena ideja, iskustava i znanja utemeljila stav da svaka od naših država u regionu, mora prvo da pogleda u svoje dvorište i reši problem koji opterećuju njene građane, pre nego što upre prstom u susedstvo i počne da kritikuje! To profesionalno iskustvo upotpunili su sjajni mladi ljudi iz Sarajeva, Mostara, Banja Luke, Prištine, Kosovske Mitrovice, Podgorice i Zagreba, i tako se postaje deo te regionalne mreže koja se bori za iste ideje – priča Bojović.

djordje sir

djordje sirija

Pariz, novi dom…

Evropski antirasistički pokret (EGAM) osnovan je 2010. godine i deluje u više od 30 zemalja širom Evrope. Posle konkursa u maju 2016. Đorđe je izabran za programskog direktora i njegov put se nastavlja u Parizu, gde je sedište ovog pokreta.

– To mi je pružilo priliku da se ovim temama bavim na mnogo većem nivou – evropskom i svetskom. Sada imam priliku da sagledam stvari iz potpuno drugog ugla, da sa evropskih pozicija utičemo na lokalne izazove kojih je sve više. Lično meni, Pariz i uopšte francuski način razmišljanja način života bio je lajt motiv kroz više faza obrazovanja i života, tako da je ova prilika bila nešto što se ne propušta.

Monitoring ljudskih prava i rad na terenu

Bavljenje ljudskim pravima podrazumeva kontinuirani rad na promociji  i odbrani univerzalnih vrednosti. Zato je važno da se stanje ljudskih prava i sloboda uvek i svuda nadgleda, tvrdi mladi Bojović.

-To je, pre svega, posao koji zahteva važnu teorijsku podlogu iz oblasti prava, ali i komparativno iskustvo i primeri društava koja su dotigla najviše standarde. Najteži deo posla jeste razgovor sa žrtvama kršenja ljudskih prava čija svedočenja pokazuju šta je sve čovek sposoban da uradi, ali i podnese. Niko ne može ostati ravnodušan kada čuje priče majke koja je izgubila sinove, ili žene koja je silovana, bilo da priču slušate u srednjoj Bosni, ili centralnoj Ruandi.

Ciljne vrednosti

-Posao nekog ko se danas u Evropi bori za poštovanje i promociju ljudskih prava, dostojanstva žrtava, pomirenje i pravnu sigurnost u najširem smislu je jednak donkihotovskoj borbi, gde zapravo, i ne možete da sagledate sve vetrenjače! Nama je potrebna redemokratizacija i obnavljanje gradiva. Evropa i dalje nema alternative. I to ne samo u formalnom smislu evropskih integracija, već, pre svega, vrednosno. Mir, antifašizam, sloboda i vladavina prava, neprolazne su vrednosti i tekovine evropskih naroda, kojima i mi pripadamo. Zato je moj posao, pored samog monitoringa, i zagovaranje pune primene ljudskih prava i sloboda.

Najteže iskustvo?

– U oktobru 2016. vodio sam Međunarodnu misiju za utvrđivanje činjenica sastavljenu od članova Evropskog parlamenta i predstavnika civilnog društva širom Evrope, koja je u Severnom Kurdistanu (jugoistočna Turska) imala za cilj da proceni i dokumentuje teške povrede i kršenja ljudskih prava koja su sprovedena pod maskom “policijskog časa”, koji je uveo Erdogan. Razoreni gradovi, spaljeni ljudi u podrumima, otpušteni učitelji, blokirani delovi grada, silovanja, majke koje su ostale bez sinova i potpuno odsustvo pravde i sudske zaštite, samo su deo onoga što sam imao prilike da vidim u Dijarbakiru i okolini. Grad Nusajbin na granici sa Sirijom, koji je sravnjen do temelja, neodoljivo podseća na slike uništenih gradova u bivšoj Jugoslaviji, pre samo 20 godina. Čovečanstvo neprestano ponavlja onu floskulu “nikad više”, a ratni zločini su postali redovnija vest od promene vremena. Mislim, da je to bio i najveći rizik, ne samo zbog blizine ratnih dejstava u Siriji, već i činjenice da su tenkovi bili na ulicama dan posle našeg odlaska iz Dijarbakira – seća se, ne tako davnog iskustva Đorđe.

Nemoguća misija – boravak u Ruandi

-Tokom boravka u Ruandi, koja je pretrpela stravičan građanski rat 1994. između Hutua i Tutsija, dobio sam molbu od Beatrise koja je preživela genocid, da izvršimo pritisak u Francuskoj kako bi otvorila arhive u kojima se kriju dokazi o učesnicima u operaciji “Turljuoise” i počiniocima zločina. Zna se da je to bio kontigent francuskih plavih šlemova koji su otvoreno podržali one koji su sprovodili genocid. Francuska do danas nije otvorila svoje arhive.

Odlazak iz Srbije/povratak?

-Verovatno je to jedna od najtežih odluka koju sam doneo do sada. Ipak, mislim da je “međunarodno pravo, zapravo, izabralo mene”, i da je ovo, na neki način, bio prirodan put da nastavim svoje profesionalno usavršavanje. Rad u internacionalnom okruženju, na aktuelnim svetskim izazovima i sa boljim pristupom direktnim donosiocima odluka su svakako prednosti u odnosu na iskustvo rada u Srbiji. Sa druge strane, važno je da država osigura mogućnost i prostor za mlade, kako bismo imali gde da se vratimo. Nisam siguran da je to sada slučaj…

Zorica Lešović Stanojević

Оставите одговор