Kultura

GORAN MARKOVIĆ I MI: SVI NAŠI ILUZIONISTI I FALSIFIKATORI STVARNOSTI

17861958_1743434835946700_7914203085482634513_nGORAN MARKOVIĆ I MI

 SVI NAŠI ILUZIONISTI I FALSIFIKATORI STVARNOSTI

Odnos prema stvaralaštvu Gorana Markovića iz lične perspektive

Piše: Dušan Darijević

Kad razmislimo ozbiljno o stvaralačkom opusu Gorana Markovića, shvatamo da su nas njegovi filmovi učili jednoj važnoj stvari: da prepoznamo iluzioniste i sve one koji su temeljno radili na falsfikovanju naše stvarnosti, kako u vreme sada već „blaženopočivše“ Jugoslavije, tako i nakon njenog nestanka, na njenim ruševinama. I sam autor se koristio malom varkom, većina njegovih filmova su komedije i crne komedije, a u stvari predstavljaju hirurški rez jednog društva, koji nam omogućava da vidimo svu trulež i bolest jednog organizma – društva. Goran Marković je jedan od retkih koji govori o tome da naš usud, da naše stradanje i propast i nije od juče i nije se tek tako dogodilo i da su koreni jako duboko. Svi njegov junaci, sve njegove priče su doboko utisnute u jedan sistem gde su se svi na prvi pogled smejali, bili srećni i zadovoljni, a ispod je kuvalo, mladi i stari, prosto iščupani i kao preslikani iz stvarnosti, oni su samo prividno srećni i zadovoljni, ispod i iza je ona mučna stvarnost, ružna i tegobna koju je jedno društvo sa manje ili više uspeha krilo, sve dok se jednog dana nije u potpunosti raspalo. Smeh nekako dođe kao lek i beg iz takve stvarnosti, otkriva naivnost i nekakav poseban šarm junaka koji se u ovakvom životu ne snalaze. Nije nikakva tajna i o tome je Goran više puta govorio i pisao, da je „ozbiljna“ filmska kritika neke od njegovih filmova odbacivala kao trivijalne komedije o džabalebarošima (primer „Nacionalne klase“), dok je strana kritika u tom filmu primećivala ozbiljnu i iskrenu kritiku socijalističkog sistema. To isto se može reći i za druge filmove, gde se Marković vešto poigrava žanrovma (komedija, horor, drama, ratni film), a u stvari govori jednu bolnu i istinitu priču o nama, o svim našim slabostima i nemogućnosti da postanemo kao sav normalan svet. I Marković je vrstan iluzionista i uz pomoć sjajnih saradnika (scenografa, kostimografa, direktora fotografija, fenomenalnih glumaca) sa kojima je znalački znao da radi i sarađuje i naravno, „jednog i jedinog kompozitora“ Zorana Simjanovića, koji je dodatno oplemenjivao svaki njegov film, stvarao je jednu čarobnu građevinu, ispod koje se nazirao taj drugi mračni svet, kao u Sabirnom centru. Goran nas je učio, upozoravao, ali po svemu sudeći, bili smo loši đaci i jedino smo menjali iluzioniste koji su nas uporno lagali i krali i stvarnost nam prikazivali drugačijom nego što jeste, a mi tupavo pristajali na laž i brutalno falsifikovanje stvarnosti, kao u filmu „Falsifikator“. Vrtimo se u krug kao junak „Nacionalne klase“ Floyd, na nekoj poljani u blatu, uporno pokušavajući da prevaziđe nacionalnu klasu i ode u viši rang, ali džaba, uloge su davno podeljene. U visoko društvo se ne ulazi tek tako, pa ni ženidbom  ćerke visokog funkcionera. Papak ostaje papak, vozači se samo menjaju, nacionalnu klasu nastavlja neko drugi. Radosti nema ni kad se ispuni životni san, kao Mikiju Bunjelu, koji ostaje zbunjen i tužan na vest da je konačno upisao režiju. Markovćevi junaci u „Nacionalnoj klasi“ su prevareni ljudi poput nas, a na kraju ostaje neka metafizička tuga, neizbrisiva i stvarna, toliko da stvara čir na želucu, ili možda neku ozbiljniju boljku. Goran Markovć nas uči možda najvažnijoj stvari, da se ovaj naš žvot može preživeti jedino sa smehom i humorom, bio on crni, li onaj običan, šašav kao u flmu „Tajvanska kanasta“, kad se gra kartaška igra istovetnog, potpuno besmslenog naziva u kojoj je jedini cilj da se „žrtva“ napravi što većom budalom, a na to i sama pristaje i zdušno radi na tome, „seda na popa“ sa osmehom i ne uviđajući šta prefrigano društvo pravi od njega. Smeh, šala, zajebancija, odličan paravan za sve mutne, kriminalne radnje, kao kad seka Persa Simke, uvaljuje deci u diskaću lepak, il kad Papika organizuje akciju kako Floyda osloboditi vojske ili falsifikovanje diploma od strane jednog seoskog učitelja, koji misli da tako pomaže ljudima, mućke sa izgradnjom stanova u „Tajvanskoj kanasti“, primera je zaista dosta.

Iluzionisti, falsifikatori i da li nam je uz njih krug zatvoren i ima li nam spasa, ili se sve završava u psihijatrijskoj ustanovi kao kod Markovića, gde su svi koje je život raniio na neki način, samo nema onih, najodgovornjih za našu propast, nema naših iluzionista i falsifikatora. Njih nema ni u zatvorima ni u psihijatrijskim ustanovama, oni su na nekom drugom mestu, tamo gde je moć i gde se odlučuje o našim sudbinama. Setimo se završne scene sa Petrom Kočićem u poslednjem za sada filmu Gorana Markovića, kad umrli pisac, ipak svojom smrću na neki način trijumfuje nad svetskim silnicima i moćnicima i ostavlja živima makar malu nadu.

Gledajte filmove Gorana Markovića i saznajte nešto više o sebi i drugima.

Ostavite odgovor