Kultura

INTERVJU: MARKO ĐORĐEVIĆ, JEDAN OD NAJBOLJIH SVETSKIH BUBNJARA

Najposećeniji program devetog Festivala ambijentalne i etno muzike “Karusel” bio je sjajni koncert grupe Trio “Sveti”, koju predvodi izuzetni Marko Đorđević, nekadašnji student a današnji profesor na Berkliju i jedan od najboljih svetskih bubnjara, koji izvodi svoju autorsku muziku. Osim njega, ovaj trio čine i klavijaturista Vasil Hadžimanov i gitarista Branko Trijić, a “Sveti” predstavljaju kombinaciju xeza i muzike sa motivima Balkana i tragom zapadnjačkog uticaja u kome su autorski zastupljeni svi članovi grupe. Stručnjaci njihov zajednički izraz ocenjuju kao “emotivno upečatljiv, spontan, virtuozan i unikatan”, a DVD Trio “Sveti” sa koncerta održanog pre nekoliko godina u beogradskom Pozorištu na Terazijama svedoči, kako o kvalitetu njihovog živog nastupa, tako i o fantastičnoj reakciji publike na muziciranje ove grupe. Marko Đorđević, koji već godinama živi u Wujorku, sarađivao je sa Lionelom Louekeom, Wayneom Krantzom, Ericom Lenjisom, Aaronom Goldbergom i drugima. Uvršten je u knjigu “The Nenj Face Of Jazz”, kojoj su tema najznačajniji xez muzičari našeg vremena, a domaći xez auditorijum je imao priliku da se upozna sa Markovom muzikom na otvaranju Beogradskog xez festivala 2007. godine.

Screenshot_1

U intervjuu za “Čačanski glas” Marko Đorđević potvrđuje da dobra muzika ne poznaje granice, otkriva tajne dobrog bubnjara i govori o xezu, kao slobodi stvaranja.

U bendu su svirali i dalje sviraju vrhunski svetski muzičari. Da li grupa Trio “Sveti” sprema nešto novo? 

– S obzirom na to da živimo na različitim kontinentima, nemamo mnogo vremena za probe i za stvaranje novog materijala. S druge strane, s obzirom na improvizaciju koja dominira u našem izrazu, nikada nijedan nastup ne može da bude potpuno isti. Ista stvar dve različite noći će zvučati potpuno drugačije. Pitanje je trenutka, inspiracije da određena kompozicija zvuči onako kako bismo mi voleli i da to publika oseti. Neke od tih pesama su stare i četvrt veka. Nedostaje nam jedinstvo vremena i prostora da bi neki materijal koji svi komponujemo mogli da probamo i upriličimo da bude novi album, ili možda još neki koncert DVD, kao što je bio u Pozorištu na Terazijama, 2010. godine. Sve zavisi od toga da li ćemo biti dovoljno dugo na jednom mestu u isto vreme. Grupa “Sveti” dugo postoji i već su četiri albuma izdata u Americi. Kao muzičaru, bubnjaru i kompozitoru najbitnija mi je činjenica da se naša muzika razvija. Danas mogu da preslušam sva četiri albuma, i da me ni od onog prvog koji sam snimio sa 22 godine, kada je Vasil bio tamo, kao ni od ovog poslednjeg, nije sramota nijednog momenta. Mogu da kažem da na svakom albumu ima ponešto zašta mislim da je dotaklo publiku. Kada znaš da si nekoga dotakao i da si nešto malo dostigao je lep osećaj, koji ti daje podršku za dalji rad.

Jedan ste od najboljih svetskih bubnjara, imate fascinantnu tehniku i muzikalnost, kreativnost i originalnost. Na sceni ste već oko 25 godina, iza Vas je pedesetak albuma, od kojih četiri kao vođa grupe, što je impozantno. Osim ogromnog znanja i bezbrojnih časova rada, šta je to što Vas kao muzičkog umetnika čini posebnim? 

– Pošto sam na Berkliju bio štreber i pratio sve vrhunske bubnjare, gitarista Bato Andonov, koji je sa mnom osnovao grupu “Sveti”, pitao me je da li želim jednog dana da sviram nešto svoje, ili samo ono što drugi sviraju? Tada sam imao nepunih 20 godina i to pitanje je na mene mnogo uticalo. Shvatio sam da nema nikakve svrhe da “pričam” kroz muziku i instrument ono što su drugi rekli. Život sam posvetio tome da moj muzički izraz bude drugačiji. S obzirom na to da sam sa ovog podneblja, pomogla mi je i činjenica da je muzika, ipak, ovde drugačija. Ako postoji neka narodna tradicija, a ovde na Balkanu postoji, ja sam to usvojio još kao klinac. To je jedna od stvari koja je imala upliv u moj autorski rad i sviranje instrumenata, koja mi je pomogla da definešem svoj izraz, da dominiraju neki neparni ritmovi, kojima obiluje muzika na Balkanu. Ali, ima i drugih stvari koje nemaju veze sa našim podnebljem, već jednostavno način viđenja, doživljaja muzike i instrumenta. Naravno, tu su i sati rada, posvećenost. Sve to je stvorilo nešto koherentno, nešto što je povezano i što ima smisla.

Kažu da su za dobrog bubnjara potrebni ljubav, želja i znanje. Koje ste tajne otkrili i šta ste savetovali polaznicima radionice, koju ste održali i u Čačku?

– Ako neko želi da svira, ne može da svira dok ne pronađe pevača u sebi. Pevanje onoga što želimo da odsviramo na bilo kom instrumentu je osnovna stvar, jer onda znamo da muzika ne dolazi iz “mišića” koji su nabiflovani da urade to na klaviru, gitari, bubnjevima, nego iz nekog dubljeg, ličnog mesta. Znači, pevajte to što biste svirali, to je najbolji savet za muzičare. Na taj način muzičar približava muziku samom sebi, a ako njemu ili njoj nije bliska, kako će biti nekome ko to sluša.

Imate stalan angažman na Berkliju. Da li Vas i ta vrsta rada dodatno motiviše da budete toliko uspešni u svetu muzike? 

– Mnogo sam naučio od mog profesora u Beogradu Miroslava Karlovića, još početkom 80-ih godina, kada sam počeo da idem kod njega na grupne časove. Posle naših časova, on bi vežbao i često bi nam dozvolio da ostanemo, da ga slušamo i gledamo, što je stvarno bila privilegija. Qudi u principu vole da se osame i da svoje vežbanje drže van javnosti. On je bio vrlo velikodušan i sa svojim vremenom, jer je tada bio veoma aktivan kao muzičar, svirao je sa mnogim poznatim imenima, vežbao, usavršavao se i predavao. Wegov model rada mi je ostao urezan, kao najnormalnija stvar. Takav način rada mi je delovao kao normalan, ispunjen život i ja danas živim, u tom muzičkom segmentu, bukvalno po tom modelu.

Vaša prva knjiga je “Nova granica”. Da li ona sardži neka konkretna uputstva za bubnjare i kakvi su Vam planovi kada je reč o pisanju? 

– U knjizi je akcenat na stavu da je neophodno da se čovek oslobodi takozvane “memorije mišića” i približi sebi izraz, ono što je primenljivo na bilo koji instrument. Insistirao sam da je veoma važno da se oslobodimo tehničkih načina pokreta koji nam daju određene zvuke i da pratimo ono što nam je u glavi i srcu, a ne ono što je u mišićima. Naravno, knjigu čine note i uputstva kako nešto odsvirati, a ustvari glavno uputstvo je shvatiti koncept i baciti knjigu. U planu je neka nova knjiga i možda propratni audio materiajl.

Xez je za Vas sloboda stvaranja, sloboda duha, bez ikakvih granica… Da li je ova muzika samo za posebnu publiku, ili može svako da je oseti ako se dovoljno zainteresuje? 

– Realno, verovatno 20 odsto celokupne muzičke scene zaslužuje da se podvede pod pojam muzike. Zapravo, komercijalna, filmska, tehno muzika, turbo folk, sve je to određeni životni stil. Način na koji ljudi žive i muzika koju prave po šablonima ima veze sa onim šta rade, koje “krpice” kupuju, kakvu tehnologiju koriste. Ja muziku nisam nikada gledao na taj način. Realno prostora za xez je sve manje i to svuda, i u Evropi, i u Americi, čak i u Aziji, koja je dosta prihvatila xez. Imao sam priliku da nekoliko puta posetim Kinu, gde sam svirao i držao radionice. Čak je i tamo sve teže bukirati neku normalnu turneju, sa normalnim bendom. U Japanu, takođe. Nažalost, okvir postaje sve uži, ali ljudi ako žele da sviraju naći će uvek publiku, potrudiće se, uradiće ono što treba, kao što smo mi ovde, u Čačku. Važno je da postoje dobra volja i ljudi na svim meridijanima koji žele da čuju iskren izraz. “Sveti” ka tome streme i ko želi to da čuje uvek je dobrodošao, a mi ćemo ih sa osmehom dočekati i pokušati da im prenesemo deo naše energije.

Nela Radičević

Оставите одговор