Kultura

INTERVJU: PROFESOR DR DIMITRIJE GOLEMOVIĆ, ETNOMUZIKOLOG O SABORU FRULAŠA POSLE TRI DECENIJE

NAJVEĆI DOMET BROJ I KVALITET MLADIH FRULAŠA

-Mladi koji osvajaju nagrade u seniorskoj konkurenciji su garant budućnosti frule, pokazatelj da se ona ovde gaji na pravi način. -Konkursom za kompoziciju pravimo kontinuitet između prošlosti i sadašnjosti. — Zar 30 godina Sabora nije zavredelo da neko Prislonicu stavi na auto-kartu Srbije? – rekao je, pored ostalog, etnomuzikolog Golemović

 intrvju

 

Predsednik stručnog žirija na jubilarnom 30. Saboru frulaša Srbije “Oj Moravo”, profesor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu dr Dimitrije Golemović, pažljivo prati decenijama manifestaciju u Prislonici posvećenu ovom drevnom instrumentu i aktivno učestvuje u njenom usavršavanju, kako organizaiconom, tako i muzikološkom. Kako je Sabor rastao, kako se transformisao, otklanjao nedostatke i istrajavao u očuvanju izvornosti tradicije i autentičnosti muzike i muziciranja, kakve su mu perspektive, u kom pravcu bi valjalo ići dalje, pitali smo profesora tokom saborskih dana u Prislonici.

Trideseti Sabor frulaša prilika je da se rezimira pređeni put?

-Više od 20 godina sam u ovoj priči. Dve godine pre osnivanja ovog, održavan je sabor u Viševcu kod Kragujevca, takođe ga je pravio Mile Azanjac, a ovde se nastavio ali kao prvi, početni. Iz više razloga ovo je lepo, i kvalitet sabora ne treba ocenjivati po broju frulaša, publike, izvođenju… Najveći kvalitet, najveći domet ovog Sabora je činjenica da se povećao broj mladih frulaša, i to mladih koji sviraju izvanredno. To nisu mladi u onoj mladoj kategoriji, nego mladih koji su već zreli, koji nastupaju sa odraslima, sa seniorima i tu osvajaju nagrade. To je garant budućnosti frule, pokazatelj da se ona ovde gaji na pravi način. Znači, na neki način smo, eto, kupili budućnost.

Da li je frula konačno dobila svoje akademsko mesto u školama Srbije?

-Dobila je od nižih i srednjih muzičkih škola, sve do fakulteta. Na Fakultetu muzičke umetnosti, na odseku za etnomuzikologiju koji je, inače, naučni odsek, postoji jedan predmet koji je praktične prirode, koji se peva i svira na tradicionalnim muzičkim instrumentima. Tako naši studenti izlaze i sa te strane potkovani, jer mi smo svesni da bez prakse teorija nije ništa. I obrnuto, praksa oživi teoriju, daje joj život, a teorija, s druge strane, artikuliše praksu, daje joj lep okvir. Ja mislim da je ovaj festival upravo to, jedna sprega teorije i prakse na najbolji mogući način. Čovek ovde kad dođe može samo da uživa. E sad, što se publike tiče, ja sam na auto-karti Srbije pokušao da nađem Prislonicu, nema je, ne postoji. Pa, zar 30 godina Sabora nije zavredelo da neko Prislonicu stavi na auto-kartu Srbije? Kako da ljudi dođu ovde?

Kakav je, po Vašem mišljenju, motiv mladih da se bave ovim instrumentom?

-Frula je jedan spretan instrument i brzo daje rezultate, a klincima je to jako važno, primamljivo, da oni mogu začas da odćurliču nešto. Deca koja trteba da čejkau neki rezultat, zato u muzičkim školama mnoga deca odustanu u učenju, jer posle nekoliko godina ona više nemaju tu istrajnost I to je nešto što je u dečjoj prirodi. I muzički instrumnti koje su deca nhekad pravila, to su instrumenti za jedan da, kad pođu kući oni ih izgube negde, uzput. To je to, on traje koliko traje njegova pažnja, a ona traje kratko. A frula je tu da da brz rezultat, oni je brzo uče, već za mesec dana, Boga mi, deca sviraju kola, tako da ništa nije komponovano…

A šta je najteže svirati na fruli?

-Najteže je svirati vlašku muziku. To je za nas jedna dosta neobična melodika, skokovita i razvijena, s puno ukrasa i tako dalje, tako to uopšte nije lako svirati. Ona ima i te polutonove, to je zanimljivo. Frula ima tih šest rupica i ona daje tu osnovnu dursku skalu. Međutim, frulaši raznim položajima prstiju, na pola ili četvrt rupice dobijaju i te polutonove i prelaze koji, inače, ne mogu da se odsviraju lako, duneš pa odsviraš. Ta vlaška muzika radi sve vreme sa tim polutonovima, velikog je obima, ide kroz dve oktave, koristi ceo taj registar i to je teško frulašima kad sviraju.

Šta dobar frulaš mora da zna da odsvira?

-Mi ovde insistiramo na kolu iz kraja odakle frulaš dolazi. Mislimo da je to zapravo najvažnije. Ja bih na tome insistirao i u Guči, za orkestre. Ništa ružnije nego kad neko iz Zapadne Srbije svira čoček, nije mu primereno. Najpozvaniji da gaje muziku nekog kraja jesu ljudi koji potiču iz tog kraja. To ne znači da ćemo frulu da stavimo u kavez. Ne, nego prosto oni su nabolji reprezenti tradicije iz koje potiču.

U kom pravcu bi trebalo dalje da se razvija Sabor frulaša, perspektive?

-Pa, ja nisam siguran… Da bi Sabor otišao u nekom drugom pravcu bili bi potrebni veliki zahvati. Naravno, svaka manifestacija, kad tad zapadne u neku monotniju, međutim, ako je sadržaj dobar, ne trena tu ništa menjati. Ja bih ovde pospešio infrastrukturu, napravio bih da ljudi mogu negde da spavaju, borave, napravio bih primerenu salu za takmičenja, jer nam se nevreme iz godine u godinu ponavlja, iako to mnogo košta. To je sabor frulaša Srbije, a često je u nadležnosti samo grada ili mesne zajednice, pojedinaca… Šta onda Srbija tu ima da se kiti, kad ništa ne doprinese, kao i kod nekih sportista. Ništa ne ulaže, a uspehe slavi kao svoje. Svi volimo pobednike… A volimo da kritikujemo, ili pomozi, ili ćuti, i kad pomogneš ćuti, jer tek to je prava pomoć…

Vi ste inicijator konkursa za kompoziciju za solo frulu i orkestar u tradicionalnom duhu koji je zaživeo prošle godine? Koji je cilj konkursa?

-Da ne uzimam za sebe tu zaslugu, Zoran Rajičić i ja smo to uradili zajedno, kao i pre 18 godina, kad smo rešili da napravimo reda na takmičenju, pa smo odvojili takmičenje u izvornom muziciranju od savremenog uz pratnju orkestra. Prosto, babe i žabe ne idu zajedno, tako da je to pravi red u kući. Šta mi hoćemo sa konkursom da pokrenemo? Hoćemo da pravimo kontinuitet između prošlosti i sadašnjosti, i to jeste pravi način, jer ko danas stvara bilo šta iz domena tradicionalne muzike? Niko. A ovo kao motiv je izvrsno. Ako neko napravi kolo u starom duhu, kao što je ovo pobedničko “Dedino kolo” Saše Smrekića, koje je Zoran Jevtić odsvirao prilikom otvaranja Sabora, to je izvrsno. To je jedna od aktivnosti ovog sabora, imamo tamičarsku, a ovo je stvaralačka. Tu spada i poezija, i sve je to jedan okvir za frulu, koja se tu pokazuje kao čudesan instrument.

Pošto ste Vi etnomuzikolog, postoje li još uvek neistražene oblasti u domenu etnomuzikologije, činjenica je da srpsko selo odumire i više nema naroda koji bi mogao da svedoči o nekim raritetima?

– Krajeva u kojima niko nije bio ima još uvek, ali postoji “mali” problem, u tim krajevima više niko ne živi, ili u mnogima od njih niko ne živi. To je jedan od problema. Ja sam upravo bio u Bijelom Polju po njihovom pozivu i sakupio sam nešto, obavio snimanja i u septembru bi trebalo da izađe kompakt disk. Druga stvar, krajevi u kojima je već neko bio, i te kako su zanimljivi za ponovno istraživanje, jer se može sagledati šta se u međuvremenu promenilo.

Koliko su gradovi izvorišta etnomuzikologije?

– Ugao posmatranja etnomuzikologa se pomera i na grad, i to je jako zanimljivo, jer i u toj urbanoj sredini živi jedna vrsta narodne muzike. To su razne vrste popularne muzike, i to je narodna muzika, ali naravno tu čovek mora da bude oprezan. Neki etnomuzikolozi obožavaju da rade tu muziku jer ih mrzi da idu po selima, idu linijom manjeg otpora, pa su neki sad izmislili da je i internet teren, tako da ne mora da mrdne od kuće, on je na terenu. A u našem poslu najvažnija je ustvari ta interakcija, čuti izvorno, pitati nekoga nešto. Kao beskrajno polje istraživanja pojavljuju se izbeglice, graničari, Kordunaši, oni su beskrajno zanimljivi, tim pre što oni svoju tradiciju čuvaju, imaju svoje susrete, takmičenja. Nigde više mladih ljudi nema na takvim skupovima kao kod njih. Oni i sviraju i pevaju na tradicionalnim instrumentima i to je vrlo korisno…

Zorica Lešović Stanojević

 

Оставите одговор