Društvo

U potrazi za izgubljenom dušom…

Dok Valentin nije pristao na život bez ljubavi, mnogi to danas čine

Nažalost, praznik ljubavi danas se slavi samo jedan dan.

Piše: M. Stojanović

IZVOR: DANAS

U potrazi za izgubljenom dušom...

U „vrlom novom svetu“ sve je drugo bitnije od leptirića u stomaku, lepog, drhtavog poljupca i vremena koje u takvim romantičnim momentima traje samo na tren, ali ostaje urezano čitavu večnost, jer se taj trenutak lepote prenosi s kolena na koleno, budući da je „poljubac susret najveći na svetu“. Međutim, danas kolena u Srbiji i šire klecaju pod teretom straha da li će doći i sutrašnji dan kakav god on bio… Zbog „straha i drhtanja“, koji odnose svaku pomisao na ljubav, emocije, strast, kao što vetar šušteći nosi opalo žuto lišće valjajući ga po napuštenim parkovima na čijim klupama su se nekada ljubili zaljubljeni parovi, treba se setiti priča (ne legendi) o Valentinu i Svetom Trifunu.

Valentin je voleo i kad se voleti nije smelo. Valentin je hrabrio da se voli i kada se glava gubila zbog ljubavi, u skladu sa onim čuvenim Hajneovim stihovima – „što za ljubav glavu gube i umiru kada ljube“… LJudi danas retko iznutra gore zbog ljubavi. Više izgaraju na poslu u nadi da će novcem kupiti sve ono što im čitav dan na poslu oduzima – vreme za porodicu, voljenu osobu, sitne radosti… „Svakidašnja jadikovka“ mnogih postale su reči: „nema ljubavi“, „ne mogu da nađem srodnu dušu“, a duše u svima nama je sve manje i samo još plamičak gori i odoleva buri materijalizma i beznađu ovog veka što preti da postane krvaviji od dvadesetog.

Zato bi svako trebalo da što češće bude lud, u stilu vazda romantične Bridžit Džouns. Uostalom, i Valentina su nazivali ludakom što pristaje da bude spaljen, a može da se spasi ukoliko se odrekne ljubavi. Dok Valentin nije pristao na život bez ljubavi, mnogi to danas čine, ali potrebno je biti lud, i hvaliti ludost kao što je to činio Erazmo Roterdamski, treba disati, živeti, „sasvim živeti, a ne grickati kao miš dane“, kako je to govorio Miroslav Antić, umeti saslušati druge kako bi se proniknulo u nečije srce i dušu, u skladu sa Sent-Egziperijevom tvrdnjom da „čovek samo srcem vidi, suština se očima ne da sagledati“… „Recept“ za pronalaženje „ono malo duše“ jeste i „udvaranje stihovima“, mada mladi rođeni početkom devedesetih, a i oni nešto stariji, po pravilu tvrde kako je to „passe“ i „degutantno“, pa radije biraju „muvanje“ posredstvom sredstava mobilne tehnologije, ne shvatajući da slanje „smajlića“ i „selfija“ ne može da dočara dubinu nečijih osećanja, odnosno da se mnogo bolji efekat postiže ako se pribegne metodi pisanja pisama u stilu Tatjane Larine. Takođe, tinejdžerke koje „muče“ stopala s visokim potpeticama i večito su našminkane kao da treba da upravo nastupe na Brodveju, mogle bi ponešto da nauče i od decentne Odri Hepbern, koja je „promovisala“ baletanke, bila pobornica što prirodnijeg izgleda i ljubila se na kiši u „Doručku kod Tifanija“.

– See more at: http://www.danas.rs/zivot.1140.html?news_id=338767&title=U+potrazi+za+izgubljenom+du%C5%A1om…#sthash.8veVJYc0.dpuf

Оставите одговор