ГИТАРИСТА МИЛОШ НИКОЛИЋ: ПРИВАТНИ И ПОСЛОВНИ ЖИВОТ ИСПРЕПЛЕТАН МУЗИКОМ И ЗВУКОМ
„Сви се питају како да буду посебни, нико да пожели да буде обичан. А бити обичан постижу, изгледа, само посебни“. Ова мудра мисао Патријарха Павла, можда, најбоље описује тридесетшестогодишњег гитаристу Милоша Николића, техничког тонца у Културном центру Чачак. Приватни и пословни живот будућег мајстора тона испреплетан је звуком и музиком. Његове жеље су обичне. Волео би да остане у „вези“ са бином, звучницима, кабловима, жицама, инструментима, гитаром…, да негује страст из младалачких дана. Јер, како каже, музика је здрава за душу и има већу улогу у нашим животима, него што ми мислимо.
„МУЗИКА ПРОЖИМА ЦЕО МОЈ ЖИВОТ“
– Музичке групе и спотови, као и старији момци из комшилука који су се бавили музиком, у мојим раним дечачким данима изгледали су несвакидашње, неуобичајено. Можда је управо то био подстицај да заволим музику, толико, да прожима цео мој живот. Иако музичко окружење није имало посебан правац, „играње“ инструментима ме је одмах привукло, као магнет. Определио сам се за гитару још у шестом – седмом разреду основне школе, заволео сам рокенрол, касније блуз и џез. У последње две године веома ми је драга усна хармоника. Иако је један жичани, а други дувачки, за мене су сродни инструменти, посебно у кантри музици и блузу – каже на почетку разговора Милош Николић, обећавајући да ћемо имати прилику да чујемо ова два „сродна“ инструмента у његовом извођењу.
Иако је један од бољих самоуких гитариста, искрено признаје да му је понекад жао што је „заобишао“ Музичку школу. Како каже, у том тренутку су га одбијали ауторитети, као и многе тинејџере:
– Али, много сам научио од Милорада Петровића, сјајног чачанског гитаристе. Младима бих, ипак, саветовао да је веома важно основно музичко образовање. Наравно, млади су данас у великој предности, јер захваљујући интернету могу сами да направе велике кораке. Иако је мач са две оштрице, интернет може да се користи квалитетно и добро.
ПРАВА МАГИЈА ЈЕ У РАЗМЕНИ ЕМОЦИЈА
Мада нема идола у музичком свету, Милош радо помиње „џинове“, попут Стиви Реј Вона, једног од најутицајнијих електричних гитариста у историји блуза, као и Џими Хендрикса, једног од најталентованијих гуитариста рок музике.
– Када сам их први пут чуо, они су за мене били право откровење. Носе посебан звук. Наравно, могуће их је копирати, али то нема смисла. Увек треба додати своју боју, изнети музику на свој начин, колико год је могуће оставити свој печат. Техника је нешто друго, препознатљива је код великих мајстора. Покојни Би Би Кинг је имао ту чаролију да са три тона исприча целу причу. Ти детаљи су ме одувек привлачали. Има још невероватних људи у гитарском свету који су технички савршени. Али, ја то никада нисам „јурио“, више волим лаганију свирку, која се претвори у причу тонова, текста и ритам секције, која се обоји емоцијама, када музика говори сама за себе. Веома је важна размена енергије, та спонтаност на бини, на свирци. Наравно, свака част свима који напуне стадионе и велике хале, али и Горан Баре из групе „Мајке“ је рекао да више воли концерте до три – четири хиљаде људи, где може да се осети размена емоција између публике и извођача. Ту је права магија. Тако су некада радили блузери по Америци. Та енергија је и за мене пресудна ствар – наглашава Милош.
КОЦКИЦЕ СЕ САМЕ СКЛАПАЈУ…
Планови нашег саговорника су скромни. Део његовог ауторског рада можемо очекивати до лета. Не открива много, али напомиње да су на његово ауторско стваралаштво утицали Дарко Рундек и група „Хаустор“. За сада сарађује са чачанским бендовима и наступа по градским локалима и у околним местима, а ангажован је и на књижевним вечерима и промоцијама књига.
– Од када сам почео да радим у Културном центру више обраћам пажњу на визуелни ефекат расвете и озвучење на бини. Када одем на неке свирке, захваљујући послу тонца, више него раније се интересујем за звучнике, шта се користи, шта је иновативно. Сада посматрам комплетну слику, извођача, звук и расвету на бини. Никада нисам желео велику популарност, у овим оквирима се добро осећам. Волим да будем окружен скромним људима. Наравно, било би ми драго ако нека песма у будућности доживи мањи или већи успех… Углавном, коцкице се саме склапају, све долази у право време – искрено прича Милош.
ОД ТРЕПЕРЕЊА ФРЕКВЕНЦИЈА У ВАЗДУХУ, ДО ФИЛМА
Иако се понекад репертоар на свиркама коси са оним што воли приватно да слуша, увек плени својим умећем, али и дечачким шармом и осмехом.
– Репертоар се прилагоди публици, а приватно је музика мој посебан свет. И кад помислим да више ништа не може да ме изненади, појави се нешто ново, нешто одлично. Млади доста користе модерну технологију, спајају традиционалну и савремену музику. Наравно, ако се уради како треба, може да буде добро. Без обзира на жанр музике, када се посматра из посебног угла, све је треперење фреквенција у ваздуху. Инструментале обожавам. Радомира Михајловића и групу „Смак“ слушам од када свирам – открива наш саговорник.
Ипак, како каже, праву моћ и тежину музика дбија кад има добар текст.
– Никола Врањковић, гитариста и певач некадашње групе „Блок аут“, написао је „Две хиљаде и кусур година“, песму која има два, евентуално три акорда. То је права ствар. То је љубав на први поглед. Неке његове песме и данас радо прочитам. Дино Шаран из групе „Лету штуке“, такође, привлачи добрим текстовима. Волим озбиљније текстове, када су речи на правом месту. Када чујем добру баладу, она данима одзвања у мени. Балашевић, на пример, свака његова песма је филм. Наравно, то може да се доживи и са неким инструменталима, иако нема ниједне једине речи, само због имена појави се цео филм. То ми се први пут десило са инструменталом „Улазак у харем“, довољно је да се чује почетак и ако човек има мало маште, лако замисли све детаље… Једноставно, музика има већу улогу у нашим животима, него што ми мислимо, здрава је за душу – насмејано каже Милош Николић.
Нела Радичевић
Фото: Архива саговорника
