Intervju Projekti Rasadnik uspešnog porodičnog preduzetništva

СВЕТСКА КАРИЈЕРА НЕБЕСКОГ ТАЛЕНТА

САМО ЗА „ЧАЧАНСКИ ГЛАС“: РАДЕ ШЕРБЕЏИЈА, ЛЕГЕНДА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ГЛУМИШТА

– Све те „Холивудске“ филмове радо бих заборавио да је она земља у којој сам некада сретно живио остала нетакнута ратним вихором – рекао је, поред осталог за „Глас“, драмски уметник Раде Шербеџија

Велики глумац, сјајан певач и кантаутор, велико име, али и велики човек, Раде Шербеџија, потврдио је све те епитете и чињеницом да је након незаборавног концерта са својим бендом „Западни Колодвор“, у првој националној престоници културе, поводом отварања јубиларног 60. Дисовог пролећа, нашао времена да ексклузивно за „Чачански глас“, одговори на наших неколико питања.

Фото: Миленко Савовић

Шта на мало простора издвојити из његове биографије? Ишао је Теслиним стопама, од родне Лике до Лос Анђелеса. Рођен је 27. јула 1946. у месту Бунић код Коренице у Хрватској, српске је националноста, отац петоро деце, двоје из брака са Иванком Церовац и троје са Ленком Удовички. Препознатљив у свим визуелним медијима као филмски, позоришни и телевизијски глумац, музичар, песник, особене дикције, глумачке технике и темперамента. Дипломирао је 1969. на Академији за позориште, филм и телевизију у Загребу. Каријеру је започео у загребачкој „Гавели“, играо је класике, доказао се у различитимм жанровима… Тешко је побројати близу стотину филмова и телевизијских улога реализованих на читавом југословенском простору. Памтимо га из филмова „Новинар“, „Усијање“, „Бановић Страхиња“, „Вариола вера“, „У раљама живота“, „Нечиста крв“, ТВ серијама „Никола Тесла“, „У регистратури“, „Ужичка република“… на Академији примењених умјетности у Ријеци покренуо је и води свој Студио глуме. За свој рад награђен је бројним престижним признањима. Пре три деценије започео је инострану каријеру која још увек траје. Живео је на многим адресама, преко Истре, Загреба, Лондона, Лос Анђелеса, постао је и Дорћолац. На нашу и радост његове публике сретаћемо га чешће у Београду…

Ви сте глумац који пева, певач који глуми, кантаутор, неодољиво казујете најлепше стихове, креирате уметничке програме… Ко је интимно Раде Шербеџија?

– Када бих и знао одговорити на ово питање, задржао бих те ријечи за себе. Можда бих могао рећи да се одувијек трудим понашати у овоме свијету и у своме животу нормално и једноставно. Покушавам бити исправан човијек у односу на стварност око нас. Дајем и примам много љубави. Имам божанствену обитељ и много пријатеља од којих су ми неки као рођена браћа.

Када се осврнете на младост, препознајете ли својеврсно уметничко братство са људима попут Вас, Арсена Дедића и неких других. Кога се радо сећате и по чему?

– Имам толико дивних људи које сам у животу упознао… Многи од њих су нас напустили и носим их у срцу као најсјајније звијезде водиље кроз свој живот.

Не кријете да сте југоносталгичар. Постоји ли нешто за чим заиста жалите?

– Као и сви нормални људи, жалим што се у земљи у којој сам рођен догодио тај страшни и непотребни рат… Жао ми је читаве генерације младих људи који су своју младост горко проживјели и који и данас не могу остваривати своје снове у овако посрнулом свијету у коме тренутно живимо.

Вашу интернационалну каријеру, утисак је, ипак је обележило географско порекло. Колико Вам је помогло, колико ометало? Да ли сте задовољни оствареним?

– Никада нисам сувише жудио са успјехом и срећом… Можда такве људе срећа чешће посјети. Наравно да сам задовољан са свиме што сам у своме послу и у своме приватном животу постигао, али, али… Све те „Холивудске“ филмове радо бих заборавио да је она земља у којој сам некада сретно живио остала нетакнута ратним вихором.

Неуморно радите, ипак, постоји ли нешто за чим жалите, нека рола коју сте желели, а нисте је добили?

– Никада нисам планирао што ћу и како радити у умјетности. Улоге су ме саме бирале. Имао сам и много среће. Познајем глумце и глумице чијем сам се таленту бескрајно дивио, а нису постигли колико су могли и требали. Овај занат је опасан и понекад неправедан према многим истинским и правим талентима. Срећа игра велику улогу у нашим умјетничким каријерама…

Не кријете бојазан од света који је дошао у критичну безбедносну фазу. Може ли и колико уметност утицати на глобалне процесе?

– Слабашна је моћ и снага умјетности, када топовски хици својом заглушујућом буком потиру сваку људскост и памет у овоме свијету. Ништа ту не може умјетност, па ни философија, када људи подивљају.

У овоме свијету у којем живимо нема више памети. Нема политичких вођа и мудраца који би могли трезвено и паметно водити своје народе. Поново су на великој свјетској сцени лудаци и параноици. И нормални људи се завлаче у кору неуништивог стабла да би преживјели ове страхоте и ове ратове.

Актуелни албум назван је по култном роману Арсена Диклића „Не окрећи се сине“, који носи много симболике. Окретати се или не, питање је сад? Може ли и мора ли се прошлост једноставно обрисати, заборавити, да би се наставило даље?

– Моја пјесма „Не окрећи се сине“ написана је моме сину Данилу који је 1989. године имао 18 година. То је порука његовој генерацији да се не окрећу за проблемима својих очева, као што би било много боље мојој генарацији да се нисмо окретали за проблемима и животима наших очева. То је порука младим људима да гледају у будућност и да забораве ратове и све оне ствари које им доносе крваве године, које су њихови преци проживљавали.

Где пуните батерије, шта Вас напаја енергијом, знамо да су Бриони и Ботаничка башта Ваша омиљена станишта. Колико Вам даје контакт са природом?

– Грлим своју дјецу и своје унуке. Љубим своју Ленку, волим своје пријатеље и све људе добре воље и још увијек играм тенис и страсно ловим рибу са својим другом Адијем у Истри.

У Чачку сте посебно емотивно говорили о својој колегиници Соњи Савић?

– Прије пар година, када сам из новина сазнао да је пропала у Чачку иницијатива многих овдашњих грађана да се у граду Чачку даде име једном малом тргу по великој филмској глумици Соњи Савић, рекао сам да више никада нећу доћи у овај град. Ипак, на позив људи који организирају пјесничке дане Владислава Петковића Диса, пристао сам да ове године отворим тај сјајни фестивал поезије. Отишао сам и на гроб своје пријатељице Соње Савић. У тренутку када сам на њезин гроб стављао бијеле руже и једну црвену, из осунчаног неба почео је падати снијег. Та нестварна природна чудесна појава била је и неки посебан знак и одсјај њезине чисте душе. Соња Савић је једна од највећих умјетница коју је Југославија икада имала. Многи тргови и улице у читавој оној некадашњој земљи требало би носити  њезино име.

Али, ето, на политичарима је да дијеле улице и тргове, сходно њиховом политичком нахођењу, а на нама обичним људима је да памтимо своје умјетнике, знанственике и људе који су својим животима задужили нашу стварност. Име Соње Савић живи у милионима њезиних сувременика и младих људи чији је била и остала највећи идол и звијезда која ће заувијек свијетлити, док год су живи… На срећу, постоји и филмска трака која је заувијек забиљежила таленат и генијалност Соње Савић.

Зорица Лешовић Станојевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.