Projekti Rasadnik uspešnog porodičnog preduzetništva

РЕСТОРАН ”ПЕТРОВИЋ” – НА СИГУРНОМ ДЛАНУ БРАТА И СЕСТРЕ

Врло млади су се упустили у приватни посао. Ирени је било 19, Игору 24 године. Прва искуства стицали су код других угоститеља, а онда закупили ”Протића конак”. Показали су да могу и после извесног времена, за само неколико месеци, отворили још једну фирму и изградили велелепни објекат у Јездини, поред Гучког пута. Пружили су гостима још један ужитак – Чачак на длану!

– Били смо угоститељи пре него што смо отворили свој ресторан, али смо радили код других људи. Онда смо одлучили да пробамо и започнемо свој посао. Нема ту много мудрости! Успећеш, ако знаш и можеш! У супротном, не прави се много паметан, ћути и ради код другог – објашњава Игор Петровић, наизглед, једноставне пословне принципе којима су се руководили он и његова сестра, када су отворили свој ресторан.

Колико год да су били сигуран и одличан тим, значила је подршка, посебно зато што је дошла из породице. У њиховом првом, закупљеном, ресторану имали су велику помоћ мајке Стане, искусне куварице. Она је била главна у кухињу. Довољно за почетак, али су они били мозак свих осталих ”операција.”

– Ми смо научили да радимо, не да нам неко било шта поклања – свесни су Игор и Ирена још једне чињенице, без које не опстаје приватно њ.

Сада су успешни и искусни угоститељи и предузетници. Ускоро пунолетни. Закупили су ”Протића конак” 2004. У граду су остали пет и по година. А онда, како Игор каже, Ирена је у једном тренутку имала пословну визију. Испоставило се да је права. Пролазили су Гучким путем и угледали таблу на којој је писало: ”Плац на продају”.

– Застали смо и добро га осмотрили. Мени се учинило да је положај идеалан. Од како смо се упустили у приватни посао, гледали смо да будемо другачији. Како кад, некада смо успевали, некада нисмо. Тај пословни потез јесте био другачији. Довољно далеко, а близу града. Истина је, одавде се пружа изванредан поглед на Чачак и околину. Довољно да привуче госте, али само једном – напомиње Ирена. Све остало је добра услуга, или како угоститељи често понављају – задовољан гост!

Свесни су они и да је немогуће угодити баш сваком човеку. Кроз њихов ресторан месечно прође на стотине, вероватно и више људи. Долазе из свих крајева Србије, Црне Горе и околних земаља, не само из Чачка. Што је најважније, враћају се. Да би тако остало,  Петровићи свима морају да понде врхунски квалитет, нарочито храну. Не заборављају се добри оброци, нарочито ако су као код куће или неком сеоском домаћинству у коме има свега и свачега. Зато су Игор и Ирена, те 2009. године, добро ”загризли”. Неколико месеци пре отварања ресторана у Јездини, започели су још један посао. Отворили су предузеће за производњу меса и месних прерађевина. Имају две касапнице у граду. ”Врабац плус” у Далматинској улици и Градској пијаци. Тако је сва храна коју понуде госту домаћи производ. И суво месо. Пршуту, сланину, кобасице суше на Златибору, на буковом дрвету. Не излазе из сушара које раде на струју. Намирнице које они немају, набављају од произвођача из Чачка и околине.

Још много домаћег и квалитетног има код Петровића, као код куће. Како Ирена каже, поглед може човека привући само једном. Мало ко би се гладан и жедан дуже задржао у осматрању околине, па и разговору. Спремни су Петровићи да угоде и муштеријама које би да једу код куће или угосте родбину и пријатеље. На сваки позив, ”Трчуљак” стиже за тили час.

Урадили су невероватан посао брат и сестра. Али, нема предаха.

– Тачно је, почели смо млади. Сада смо нас двоје родитељи и често размишљамо колико деца са 19 и 24 године могу да доносе важне животне одлуке? Неизоставна су и родитељска храброст и подршка. Нама је мајка била и остала велики ослонац, као и нас двоје једно другом! Често се шалимо да ја радим код Игора и он код мене. Суштина је да смо обоје врло посвећени послу. Питају нас људи да ли и ми морамо да засучемо рукаве? Наши су стално засукани! Увече заспимо са послом, тако се и ујутру будимо – каже Ирена, која је упоредо водила посао и студирала Високу школу техничких струковних студија.

– Часно и поштено радити свој посао. Морамо дати себе 120 посто, ако хоћемо да будемо успешни. Голим оком посматрано, све делује лепо и савршено. Али, испод те површине је много рада. Нас двоје не можемо истовремено да будемо одсутни. Не идемо на дуже годишње одморе, незамисливо нам је да угасимо мобилне телефоне. Ако је Ирена одсутна, мој радни дан траје ”48 сати” и обрнуто – описује Игор тек део свог предузетничког живота.

У ”Петровићу” и месарама ”Врабац плус” ради више од 30 људи. И те како су брат и сестра свесни да је то тридесетак и више породица. Сви они желе да њихов посао траје, да им се гости враћају и долазе нови.

Мајка Стана је сада и додатни ослонац у породици, помаже у одгоју унука, а у ресторан је стигло ново појачање, Игорова супруга Маја.

One thought on “РЕСТОРАН ”ПЕТРОВИЋ” – НА СИГУРНОМ ДЛАНУ БРАТА И СЕСТРЕ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.