“Најважније је да изађеш на терен и шутнеш 2.000 пута на кош. Ако то урадиш шутираћеш добро. У супротном, нећеш бити прецизан. Шут се не учи на утакмици. Једноставно, мора да се вежба.”
Овако, на једноставан начин Зоран Биорац, рођен 1955. године, објашњава како постати добар шутер. Код њега нема компликовања и све делује једноставно. Тако је и играо. Без сувишних потеза. Да је у оно време вођена статистика, као сада, његов индекс успешности би увек био међу најбољим, мада је доприносио екипи и на начине који папиролошки не могу да се изразе.
Играо је на позицији бека, што је за оно време, с обзиром на његову висину од близу два метра, била револуција, пошто су тада бекови били нижег раста. Одликовали су га прецизан шут и смисао за правовремена додавања. Зато је са успехом могао да буде шутер или организатор игре.
КАРИЈЕРА
Кошарку је почео да игра у ОШ “Милица Павловић” не размишљајући о спортској каријери. Међутим, игре вижљастог дечкића на школским такмичењима запазило је искусно око Аца Јањића, човека који је био најзаслужнији што је “Железничарева” кошаркашка школа била препознатљива у целој некадашњој Југославији. Захваљујући његовом позиву Биорац се обрео у клубу са железничке станице. Брзо је напредовао и већ са 14 година био је члан јуниорског састава који је 1969. година постао првак Србије.
Непуну годину касније Предраг Вучићевић Прево му даје шансу да заигра у сениорском тиму, па је Биорац постао најмлађи првотимац. Те, 1970. “Железничар” је био члан Српске лиге, група ЈУГ и на крају сезоне осваја прво место. На квалификационом турниру у Скопљу успева да избори пласман у Другу савезну лигу, тако је као шеснестогодишњак, вероватно, постао најмлађи играч у савезном рангу.
– После освајања титуле светских шампиона 1970. године настао је период изузетног ентузијазма. Владало је велико другарство међу играчима и ми смо дуго играли у истом саставу. Зато смо правили добре резултате – присећа се раних седамдесетих.
Наступа за “Железничар” до 1974. када прелази у “Борац”.
- То је било некако природно, а и “Борац” ми је у то време био “већа прича” од било ког другог клуба. Није освајао титуле, али су се првенства освајала или губила управо на утакмицама у Чачку – појашњава Биорац.
После пет сезона одиграних у овом клубу враћа се онде где је потекао и 1984. завршава каријеру. Релативно рано. У 29. години, мада је имао иза себе чак 15 одиграних првенстава.
- Било је понуда и да се оде ван Чачка, али нисам желео. Једноставно, то је било неко друго време које је подразумевало другачији однос према граду одакле си потекао, друштву. Тада се мало њих одлучивало на такав корак. Професионализам наступа почетком осамдесетих. Кренуло се за новцем, а ми, мали, опстајали смо на основу чистог ентузијазма – подсећа Биорац на неки давно прохујали период.
О ТРЕНЕРИМА
Осим свог првог тренера Александра Јањића, Биорац истиче Предрага Прева Вучичевића.
- То је био човек од знања, ауторитета и посвећености послу којим се бавио. Он је био неко око кога се у клубу са железничке станице све вртело – каже Биорац.
Подсећа да је за чачанску кошарку о огромне важности био Слободан Цоња Копривица, а посебно место заузима Александар Николић.
- Његова улога се често превиди. Дошао је у “Борац” по освајању титуле светских првака у Манили 1978. године. Одмах је унео новине у нашу игру. До тада смо играли нападачку кошарку. Просто је било чудно да неко не погоди кош. Са њим смо добили на тактичкој мудрости и много више пажње посвећивали одбрани.
Сезону 1978/79. „Борац“ је завршио на петом месту, одмах иза “велике четворке” коју су чинили “Партизан”, “Југопластика”, “Цибона”.
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА
Прво кадетско првенство Европе одржано је од 9. до 17. јула 1971. године у Горици (Италија). Селектор нашег националног тима Мирко Новосел у састав је уврстио и два играча “Железничара”. То су били Драган Кићановић и Зоран Биорац.
- Искрено, био сам изненађен позивом. Мислим да је пресудило то што смо нас двојица имали искуства наступа у сениорској кошарци, јер смо били првотимци “Жела” пар сезона. То је за остале репрезентативце било чудно. Углавном су сви долазили из “мањих” клубова. Из тог састава одличне каријере направили су: Мирза Делибашић у “Босни”, тада био члан тузланске “Слободе”, Рајко Жижић (“Црвена звезда”, ОКК “Београд”), Драган Тодорић (“Партизан”, краљевачка “Слога”), Мирко Гргин, био и остао члан сплитске “Југопластике” – присећа се другова из репрезентације.
„Југославија” је у групној фази савладала Немачку 67:50, Француску 85:64, Швајцарску 77:37, Израел 78:47, док је поражена од Италије 59:54. Противник у полуфиналу била је репрезентација Совјетског Савеза. “Зборнаја команда” поражена је са 67:65 (31:30).
- Сећам се како нам је на полувремену Новосел рекао да наставимо тако и покушамо да друго полувреме добијемо са кошем предности или бар одиграмо нерешено – износи неке занимљиве појединости са тог сусрета.
Биорац је у том мечу постигао пет поена, док је Кићановић дао осам. Најефикаснији је био Делибашић са 29. У финалу је “плаве” очекивао дуел са Италијанима. Решени да им узврате за пораз у групи наши репрезентативци су почели веома мотивисано и после 20 минута водили 40:26. Коначан резултат гласио је 74:60. Биорац се уписао у листу стрелаца са два поена, док их је Кићановић нанизао 19. Тако је освојена прва златна медаља за Југославију, рачунајући све селекције, на европским првенствима.
Годину дана касније, Биорац је био капитен јуниорске репрезентације која је на Балканском првенству у Румунији освојила бронзану медаљу.
ШТА ЈЕ БИЛО ПОСЛЕ КОШАРКАШКЕ КАРИЈЕРЕ
Није желео да се посвети тренерском послу, јер се ради, по његовим речима, о стресном занимању и зато се бавио економијом. Завршио је Вишу економску школу. Ипак, провео је на тренерској клупи неколико година радећи са млађим селекцијама “Жела”.
- Тада је у “Железничару” била пракса да играчи по престанку активног играња своја знања и искуства преносе млађим категоријама – објашњава откуд на тренерским задацима.
Био је успешан и као тренер. Јуниорска селекција је под његовим вођством 1987. освојила прво место на престижном турниру у Лиону (Француска), док је 1989. постала вицешампион Србије.
За Биорца је везана и једна занимљивост. Био је директор “Железничара” (1995-2002.) и “Борца” (2003-2010.) Од 2007. до 2011. вршио је дужност генералног секретара Регионалног кошаркашког савеза западне Србије да би потом постао први човек те организације.
Биорац је са Радмилом Мишовићем, Љубомиром Сикором и једним бројем ентузијаста основао удружење грађана под именом “Мајстори баскета”.
- Основни задатак овог удружења је да се од заборава отргну сви они који су допринели да се овај спорт у Чачку развије у обиму и темпом као ни у једној другој средини. Податак да је дресове “Борца” и “Железничара” облачило више од 50 репрезентативаца је за поштовање. Зато није ни чудо што је наш град уврштен у Европску спортску мапу – подсећа Биорац.
Удружење је покренуло издавачку делатност, па је 2013. године издало монографију посвећену Радмилу Мишовићу чији је аутор проф. др Светислав Љ. Марковић, а зачетник је и идеје о оснивању музеја кошарке у нашем граду.
Припремио: Владимир Дуба
Фото: архиве Зорана Биорца, КК „Железничар“ и КК „Борац“
