МОБЕ, КАО ЈЕДАН ОД ОБЛИКА УДРУЖИВАЊА И ПОМАГАЊА, ЈОШ УВЕК ЖИВЕ
Мобе у српској традиционалној култури имају велики значај, чак и млади знају да је реч о једном облику удруживања и међусобног помагања радне снаге на селу, односно, о „другарској помоћи“. На мобу се зову комшије, пријатељи, родбина и сви се радо одазивају уколико немају већ заказане обавезе. Али, на мобу се иде и незван, јер ће добар човек, ако може, увек отићи да помогне. Упркос употреби савремене механизације, мобе као један од облика удруженог рада, задржале су се у многим крајевима, односно, у сеоским срединама, каже за наш лист Снежана Шапоњић Ашанин, етнолог Народног музеја.
– Основни циљ мобе, као једног од облика удруживања и међусобног помагања, у сеоским срединама је да се другоме помогне, углавном, лети када се више радило на пољу, али и да се људи зближе, посебно млади, у јесен и зиму, када су имали више времена за разоноду. Кроз историју српског народа, на мобе се увек радо одазивало, посебно на мобе из милосрђа, на које се долазило без позива, када је била потребна помоћ сиромашној породици или када кућа остане без домаћина. Мобе су се некада највише сазивале ради помоћи при обављању великих сезонских пољопривредних послова, када се прикупља летина. Сазивале су се и при изградњи кућа, цркава, сеоских путева и других заједничких објеката. Удруживали су се мајстори за изградњу, „сеоске архитекте“, односно, један главни мајстор који је био вешт у градњи, а остали су помагали. Веома свечан чин је био постављање темеља, а та се традиција и данас задржала у виду постављања камена темељца при изградњи објеката. Најважнији део изградње куће је било подизање крова, односно, првог рога, на који се поставља српска застава окићена пешкирима и кошуљама. Још увек у појединим сеоским срединама можемо видети тај обичај – каже етнолог Снежана Шапоњић Ашанин.
Мобе су актуелне и када је реч о косидбама, које се највише организују око Петровдана, када увелико стижу траве.
– Најважније је да се планинске ливаде покосе на време, када је трава зрела и најквалитетнија, а и да би се сушила када има највише сунчаних дана. Битно је да се коси када је влажна трава, зато се у косидбу иде у раним јутарњим сатима док је још увек роса. После косидбе, када се трава осуши, сазива се нова моба да се она покупи и сложи у сена. Не можемо да не поменемо чувену Косидбу на Рајцу, међународну туристичку манифестацију која је настала на основу мобе, као свечани завршетак кошења планинских ливада. Манифестација, са традицијом више од 60 година, има такмичарски карактер, а у ствари циљ је да скрене пажњу на удруживање и помогање у раду. Велика је привилегија бити најбољи, јер није лако косити, потребни су знање, снага, вештина, што се временом стиче – објашњава Ашанин.
Етнолог подсећа да се удружују копачи, жетеоци…, али и жене када организују прела и посела:
– Моба се у појединим селима задржала и до данас, посебно када је жетва жита, окопавање кукуруза, или брање воћа. Некада је веома била лепа моба брања кукуруза. Углавном су се окупљали момци и девојке, који су се шалили, певали, удварали… Жетва се некада обављала ручно и обично се организовала са више људи на једној њиви, како би се у току дана покупила сва летина. Мобе су се завршавале истога дана или исте ноћи. Понекад су трајале и дуже. Веома су лепе биле женске мобе, односно, прела и посела, на којима се прело, плело и везло, уз песму, причу и преношење умећа млађима.
Домаћице су за све учеснике мобе припремале ручак или вечеру, најукуснија српска јела. Наравно, домаћици је била потребна помоћ, па су организоване женске мобе, на којој су се окупљале жене које најбоље кувају. Иначе, учесницима мобе је доношена вода и пиће, а то су углавном радиле девојке, објашњава етнолог.
– Поред основног циља мобе да се помогне другом, мештани се радо одазивају и због дружења. Када се заврши посао, они се забављају, ори се песма до дубоко у ноћ, слави се рад, јер без рада нема напретка човека, ни цивилизације. Мобе су некада биле и важна друштвена окупљања, биле су одлична прилика да се упознају момци и девојке и договоре будући послови. Мобе и данас живе, поготову у сеоској средини, само на савременији начин. Људи и данас помажу једни другима и често можемо чути: „Ништа без комшије“. Јер, комшије су увек ту да помогну, и у невољи и у весељу, да поделе и тугу и радост – наглашава Снежана Ашанин.
Н. Р.
Фото: Архива саговорнице
БОГОУГОДНЕ МОБЕ
У народу постоји мишљење да није грех ако се моба организује на верски празник, што наравно није у складу са црквеним догмама. Ова чињеница може да говори колики су значај имале мобе и да помоћ коју људи чине једни другима отклања грех, чак и ако се ради на празник, каже етнолог Ашанин и додаје:
– Посебан значај имале су оне мобе које нису могле бити узвраћене. Реч је о помоћи „инокосним“ породицама, односно, породицама без мушке радне снаге. Ове су мобе представљале највећи „севап“ и биле су богоугодне. Посебно су биле актуелне након ратних страдања када су многе породице остајале без мушких чланова. У ратним условима жене су се саме организовале и међусобно помагале како би обавиле тешке пољопривредне послове.
