ПРЕКО ГРАНИЦА ЋУТАЊА И ЗАБОРАВА
Пре неколико дана, Удружење синдиката пензионера Чачак повело је своје чланове на крстарење Дрном. Пловидба од Вишеграда до Старог Брода није донела тек ужитак у смарагдној реци, наизглед, питоме нарави. Бар је таква била у изузетно топлом дану и доносила је преко потребан дах свежине. А пошто живот мора да тече као река, било је и освежења на падинама са десне обале Дрине у скровитом етно-насељу. Хтела је група Чачана да сазна много више о ономе што су само Дрина и мали број људи деценијама знали. У селу Стари Брод, на Младенце 1942. године, усташе су побиле више од шест хиљада Срба. Настрадалима је подигнут и Спомен-музеј, а испред њега у реци бронзане фигуре деце, жена, стараца у страдалничком ропцу и вапају. У том масакру, који је био посебан удар на женску чељад, заувек је угашено 16 породица…
Удружење синдиката пензионера понело је из Чачка венац који је положен на Спомен-чесму код Музеја. Капетан брода Ненад Радовић који их је довезао до места страдања и некадашњи официр на „Галебу“, испричао је шта се тада дешавало. На самом почетку напоменуо је: „Они су страдали, ми смо ћутали…“
– Када је Независна држава Хрватска изашла на Дрину, одлучила је да „очисти“ сарајевско-романијски плато од Срба. Подигли су десет хиљада војника и одмах су им се придружили муслимани. Почело је немислосрдно чишћење, а онда су се формирала два збега. Један је ишао према Братунцу и Сребреници, а други ка Вишеграду. У збеговима су била махом деца, жене и стари који су желели да се докопају Србије и слободе. Није им се дало. Вишеград су тада окупирали италијански фашисти који нису дали народу да пређе мост. Онда је та група, самоиницијативно, пошла стазом поред Дрине ка Старом Броду. Ту се налазила скела којом су могли да пређу преко. Али, од села Милошевићи до Старог Брода сустигле су их усташе и почело је невиђено убијање и иживљавање. Посебно су били сурови према женама – напоменуо је капетан Радовић.
ТРАГЕДИЈА У КОЈОЈ СУ ЧАК И НЕМЦИ РЕКЛИ „ЦУРИК УСТАШ!“
Када је сниман филм са људима који су претекли овај злочин, сви су се сећали да су се мајке и ћерке везивале марамама и бацале у Дрину да не би биле обешчашћене и масакриране. Можда звучи невероватно, али како капетан подсећа, од даљег убијања и злостављања народ су спасили Немци.
– Стали су између голоруког народа и усташа и викнулу: „Цурик усташ!“ Тако је заустављено убијање, али више од шест хиљада убијених је много. Многа зла су и Немци нанели, али им је то било добро дело. Стари Брод није ништа мање стратиште од Јасеновца, Пребиловца, Велебитских јама… Ово није говор мржње, него опомена да се тако нешто не сме више догодити! Када је Матија Бећковић посетио Спомен-музеј рекао је да је на „Титанику“ страдало хиљаду људи и да о томе цео свет зна, али ретко ко зна за Стари Брод, где је убијено шест пута више људи, више од шест хиљада Срба – назначио је Ненад Радовић.
ОВО ЈЕ НАШ „ЗИД ПЛАЧА“
Зид ћутања пробијен је и изградњом Спомен-музеја. Изграђен је и освештан 2019. Прво спомен-обележје жртвама у Старом Броду постављено је тек 2008. године. У међувремену, саграђена је и капела у којој се путници-намерници могу помолити за жртве и запалити им свеће. Учинили су то и Чачани…
Идејно решење Спомен-музеја урадио је архитекта Новица Мотика, а дародавци за његову изградњу били су задужбинари Миодраг Давидовић Дака и Спасоје Албијанић.
„Ово је наш Зид плача“, наш „Јад Вашем“, говорио је капетан Радовић. На зидовима Спомен-музеја исписано је 6.000 имена страдалих и окачене ретке фотографије сачуване из тог доба. Централна фигура је мајка Стоја Радовић, која се са три кћери жртвовала или „спасила“ скоком у Дрину, штитећи живоз и част своје деце од силовања и злостављања.
-Централна фигура у Музеју није плод маште уметника, архитекте, него од људи који су преживели ову трагедију запамтили су како се Стоја жртвовала са воје три кћери, тако да она није безимена мајка. Архитекта Новица Мотика, који је пројектовао овај Музеј, поклонио нам је и ову и све скулптуре у Дрини… – рекао је капетан Ненад Радовић нагласивши да многи о овој трегедији из врха обе српске државе нису ништа знали, да би потом помогли да се обзнани.
Један од посебних детаља је стаклена конзола, саграђена изнад Дрине, дуга шест корака која симболизује пут страдања. Сваки корак изнад воде представља хиљаду убијених. Испред се налазе и скулптуре са ликовима које симболзују збег и улазак српских мајки са децом у наручју у набујалу Дрину, набијање нејачи на бајонете, болни загрљаји читавих породица… Као да се још увек чију понеки крик и тиха молитва оних који су веровали да је Дрина њихов и пут њихове деце ка Господу…
Брод којим су чачански пензионери бродили Дрином за потребе изградње овог Спомен-комплекса превезао је 264 тоне материјала, није било цесте, напомиње капетан брода, а људи добре воље су помагали донацијама и радном снагом.
На улазу у Спомен-музеј плоча са стиховима, који све говоре…
„Помилуј, Свемоћни, невине што гину,
Теби су пружене њине чисте руке.
За твоју су они пали величину,
На Твој знак принели све сузе и муке.“
З.Ј. и З.Л.С.
Репортажа из штампаног издања „Чачанског гласа”.
