Гојна Гора је осамдесеттрогодишњем Миливоју Трнавцу много више од родног села. Као професор српског језика и књижевности службовао је у многим крајевима Србије, а опет, вратио се у Гојну Гору, која, по његовим речима, „тихује далеко од градске вреве, смога и журбе“. Њој је посветио путопис „Небеса су овде“ који је недавно победио на Конкурсу за „Драганову награду“ Удружења „Amity – снага пријатељства“ и портала „Penzin“. „Спојио је документарно са уметничким приповедањем, и кроз лични доживљај и објективна сазнања оставља дубок утисак на читаоца“, наведено је у образложењу награде Миливоју Трнавцу за најбољу мушку путописну причу. И заиста, о свом селу он пише и као путник-намерник, али и као сведок онога што је било и што је сада.
„Некада село на источном рубу области коју је етнограф Љуба Павловић назвао Ужичка Црна гора, данас на крајњем западу шумадијске Општине Горњи Милановац – тамо где се укрштају путеви Чачак–Ваљево (преко Дивчибара) и Горњи Милановац–Пожега (преко устаничког Такова и Милоша Великог три Добриње) – Гојна Гора. У њој, од негдашњих три стотине, још је стотину и педесет домова – расутих по Шумљаковини, Гаљену, Осредку и косама Оштрице наднетим над Каменицу и притоку јој Ловницу – из којих се дим вије и у којима век земаљски живује око пет стотина мештана. Иако времешни, неки већ зашли у осму и девету деценију, делају као узорни домаћини – ратари, сточари и воћари. Многи су као уметни (занатлуку вични) још и метлари, дрводеље, ковачи и зидари. А међу планинкама и домаћицама – све саме рукотворке: преље, плетиље, везиље и ткаље. Опиру се својим годинама и модним токовима. Испод њихових руку вредних и прстију вештих са игала силазе вунене чарапе, џемпери и шалови, а са разбоја – шаренике, ирами, серџаде и ћилими нашарани као прави пиротски.“
Језик и књижевност су му струка, радни век је провео у настави. „Учио“ је да пише заједно са својим ђацима у Кушићима, Горњем Милановцу, Смедереву, Прањанима. Свуда је водио литерарну и новинарску секцију. Те обавезе схватао је као изазов. „Тешко је, није немогуће. Немогуће то је мој циљ“, била је његова девиза. И данас када га његови бивши ученици сусретну, многи са смешком понове ову реченицу. Мада са својом супругом Мирјаном често путује по целој Србији на песничка дружења, писање путописа, баш о свом родном селу схватио је као изазов.
– Гојна Гора је моја љубав, и моја туга! Ту сам узрастао, везују ме драге успомене… Данас је то више туга, јер се село гаси. Нема редовног аутобуског саобраћаја, а својевремено смо имали линију Гојна Гора – Београд… Имали смо здравствену станицу, сада је амбуланта закључана. Лепо је проћи селом и видети домаћински обрађене њиве поред пута, али кад се мало скрене – све је зарасло у траву. У Гојној Гори, која је за мене оаза доброте и спокојног трајања, још бивствују старине у деветој деценији, погрбљени, са штапом и усамљени. Млађи дођу с времена на време, а њима треба разговор – набраја Миливоје разлоге своје туге.
На питање каква је судбина Гојне Горе, уз дубок уздах кратко одовара „суморна“. Још нема сеоског водовода са издашног извора Млакац у Шумљаковини, иако је још пре десетак година он иницирао градњу. Све су припремили, добили обећања… Гојногорци, они старији, тракторима и цистернама довлаче воду да напоје стоку, прича нам Миливоје. О истом говори и овај његов запис:
„Нема стада црних оваца гаља да се напасају по пространом пољу, по њима названом, Гаљен. Нема пастира и пастирица да се дозивају певајући песму „Лепо ти је рујном зором прошетати Гојном Гором, / а још лепше радним даном прошетати Равним гајом…” Нема их, али има старина, у десету деценију зашлих, који ће да је отпевају.“
А опет, нада се и призива путнике у своју Гојну Гору. „Овде ће вас дочекати као своји свога. Овде ћете сагледати и доживети рај на Земљи. Бог зна да ли ћете га видети на небесима. Знајте: небеса су овде где се косе из подножја Маљена додирују са венцем Каблара“…
„Небеса су овде“ није ово само путопис, већ и трпеза, и дућан старина, и речник заборављених и речи изгубљених значења, „отворена књига историјска“. Слагао је слику од речи Миливоје, са намером да је сачува не само за своје Гојногорце, у великом броју расуте далеко од родног села, већ и, нада се, за све добронамерне који ће једном крочити у Гојну Гору.
Весна Тртовић
Фото: из албума саговорника
ИСТОРИЈСКА ЧИТАНКА
„Рађали се и узрастали у Гојној Гори, као и диљем српских историјских земаља, људи чија имена и дела – како то Змај отпева на гробу Ђуре Јакшића – светле кроз маглину спајајући век са веком и човека са човеком. Нема дома у Гојној Гори а да из њега, у ослободилачким ратовима 1912–1918. године, неко није отаџбини на олтар слободе подарио свој живот. Под барјак части и витештва стало две стотине двадесет осморица њених синова. Крварили на Куманову и Брегалници, гинули у одбрани Београда, расипали кости по Мачковом камену, гудурама Албаније, на Кајмакчалану… На вечној стражи остала сто тридесет шесторица. Имена палих редова, поднаредника и наредника првог и другог позива и прекобројних пукова уписана у хроникама и на споменицима узиданим изнад темеља школског здања изграђеног 1926. године. Још једна отворена историјска читанка, а као таква тек једна од три у Србији…“
НОВО ВРЕМЕ
Школа у Гојној Гори има само десетак ученика, а у време његовог школовања било их је стотину, присетио се Миливоје Трнавац и својих учитеља Младена Рајичића и Живке Андрић, као и њиховог претходника Миодрага Новосела који је после рата сам радио са 120 ученика! Некада није било просветног кадра, а данас у школама нема деце. Записано је и то у путопису:
„Ново је време. Нова здања никла: две хладњаче, у центру црква Светог великомученика Димитрија, реплика Студенице… Умукле рабаџијске бронзе и шкрипа шинских кола по излоканој џади и сеоским сокацима. Стигао асфалт, каптирани извори, у сваком дому сија електрика, а вода – на славину…“
