ЧАЧАНИН РАДИВОЈЕ ЖИВКОВИЋ ЖИЛ О „ВАСПИТНОМ РАДУ СА МЛАДИМ КОШАРКАШИМА“
Књига „Васпитни рад са младим кошаркашима“, како сам аутор каже, првенствено је намењена деци која се активно баве кошарком и младим играчима, а могу је читати и сви они који се баве другим спортовима. „У овој књизи нећете наћи све што вас интересује у вези са радом са младим играчима, али наћи ћете много практичног знања и искуства које сам стицао годинама у раду са кошаркашима и пуно тога што сам научио од родитеља, наставника, од саиграча, као и од своја 22 тренера са којима сам сарађивао као играч. Са посебном радошћу могу да кажем да сам доста тога научио и од оних које сам учио, од деце“, написао је у уводу књиге Радивоје Живковић Жил.
НЕКАДА ОНИ КОЈИ ТРЕБА ДА БУДУ УЗОРИ, ТО НИСУ
Представљање књиге „Васпитни рад са младим кошаркашима“, које ће бити одржано 9. септембра, у Градској библиотеци, где ће говорити Александра Мишић, професорка Гимназије и Владимир Копривица, доктор наука у области физичке културе, био је повод за разговор са Радивојем Живковићем који је након завршене играчке каријере, са великом љубављу, радио као тренер у Швајцарској, углавном са млађим категоријама. Поред осталог, књига се бави правима младих играча, њиховим обавезама, правилима понашања, похвалама и примедбама тренера, али говори и о односу родитељ – дете, доброј комуникацији играча и тренера… Аутор, који се може похвалити успешном играчком и тренерском каријером, желео је да ова књига послужи као подстицај, приручник или информација кошаркашким и другим спортским тренерима, као и наставницима који раде са децом спортистима.
На почетку разговора Радивоје Живковић Жил напомиње да ће му многи тренери, вероватно, замерити, али и наглашава да његова другачија уверења не значе да је против њих. Како каже, од свих тренера, а имао их је 22, много је научио, правећи разлику између доброг и лошег и поштујући посебно строге тренере. У својој књизи је објаснио да „строги тренери свој ауторитет показују и заснивају на стручном знању, раду, преданости, ентузијазму, човечности, на добрим личним особинама: смирености, храбрости, стрпљивости, марљивости, објективности, а не на физичкој снази, на вици, галами, псовкама, уценама, претњама. Они својим играчима уливају сигурност, труде се да им буду добар узор, неко на кога се играчи могу угледати. Одлучни су и доследни, а да при том нису безосећајни, окрутни, бездушни, а ни осветољубиви, ни сујетни“.
Као посебан тренер, у књизи је поменут Ранко Жеравица са којим је аутор имао част да ради.
– Много је водио рачуна о младима, био је храбар и давао је шансу младим људима да искажу своје способности. Тренер треба увек да има на уму да је један од његових основних задатака да мотивише и инспирише своје младе играче да заволе да се спортски понашају. Јако је битно да деца науче да праве разлику између исправног и погрешног. Деца и млади спортисти треба да препознају, воле и поштују оне тренере који их уважавају и брину о њима и да им верују. Млади јако добро препознају неправду. Одвео сам децу узраста 12 година да гледају један тренинг и по завршетку их питао шта су запазили. Њих седморо ме је питало зашто тренер не воли неке играче? Онда се чудимо зашто многи одустају, а имају фантастичне предиспозиције. Некада они који треба да буду узори, то нису – каже Радивоје Живковић.
ВАСПИТАНА ОСОБА ЈЕ СЛОБОДНА
Наш саговорник наглашава да је много научио и од деце, пре свега, колико је важно уважавати их као личност и управо због тога их је увек ословљавао именом, а волео је и да им даје афирмативне надимке.
– Али, да би један играч остварио свој циљ, потребно је да се самостално упорно развија и напредује, да доноси добре одлуке које ће му помоћи да побољша, не само свој однос према тренингу и игри на утакмици, већ и начин живота. Не треба младима „убити“ самопоуздање. Јако је битно да знају да доживе неуспех, неугодну околност. Начин како доживљавате неугодне околности одређује вам судбину. Веома је важно да родитељи, тренер, школа, па и друштво, граде позитиван приступ самопоуздању. Лако је етикетирати младе у негативном смислу. Деца греше из незнања, али кад им укажете на грешке, прихватиће добре савете, неће чинити зло себи, а ни другима. Васпитана особа је слободна, јер ради све добро – наглашава Живковић.
Саговорник „Гласа“ говори као изузетан педагог, што не изненађује, с обзиром на то да је радио као асистент на Факултету за физичко васпитање у Београду, а био је и руководилац Одсека за кошарку на Вишој тренерској школи у оквиру овог Факултета. Управо, као добар педагог, у књизи се осврће и на однос родитељ – дете, напомињући да мудар родитељ има довољно жеље и потребе да код свог детета развије добре карактерне особине: „Он не очекује од свог детета ни превише ни премало. Али, ако погреши у васпитању мудар родитељ не оправдава себе, нити ће кривити дете, а неће ни окривити друге ни друштвене околности за своје проблеме и проблеме свог детета“.
За праве животне вредности, па тако и за добру игру на кошаркашком терену, важна је права мотивација.
– Један дечак ме је питао: „Ко Вас мотивише“? На почетку моје играчке каријере, на једној утакмици је требало да се одлучи да ли ћу ја остати у екипи, или ће ме заменити други играч. Прво полувреме сам јако слабо одиграо, дао сам три коша, а други играч је дао 17 кошева. Сео сам на клупу и размишљао. Син ми је био мали, помислио сам на његову будућност и то ми је дало невероватну снагу. Када некога волите ви ћете све урадити због те особе. До краја утакмице сам дао више од 20 кошева и био најбољи на терену. Кроз књигу сам казао да сваки човек мора да нађе разлог да мотивише себе. Али, позитиван разлог – прича наш саговорник.
УТОПИСТА ИЛИ САМО ДОБАР ЧОВЕК?
Радивоје Живковић је рођен у Трнави код Чачка, а Факултет за физичко васпитање је завршио у Београду.
– Када сам завршио факултет, после седам дана сам отишао на разговор са професором педагогије. Казао сам – завршио сам факултет, а не знам да попуним дневник, ни како да васпитавам децу. Упутио ме је у школу код једног наставника који ми је објаснио читав процес наставе и дао најбољи савет – да код деце негујем домаће, породично васпитање. У животу сам увек усвајао оно што је добро и тако сам изградио своја уверења. Ипак, један мој пријатељ, социолог, сматра да сам утописта. Али, ја верујем да нисам – каже Живковић.
Да ли је аутор „Васпитног рада са младим кошаркашима“ утописта који верује у идеално друштво у коме владају савршени међуљудски односи и срећа, или је само добар човек који негује праве људске вредности, проценићете сами читајући ову, свакако, поучну књигу.
Нела Радичевић
Фото: Архива саговорника
ТРЕНЕР У ШВАЈЦАРСКОЈ
Основа за књигу, коју је Живковић посветио оцу Павлу, мајци Анки и својој породици, али и свима онима који су га учили и којима је имао част да преноси знање, настала је давних година, тражећи посао у Швајцарској.
– Нисам ангажовао менаџера, него сам анализирао у ком бих клубу могао да радим. На разговор са председником једног клуба сам отишао са намером да добијем посао, а не да покушам. Он ме је пажљиво саслушао и рекао ми да на папиру формата А4 напишем шта ћу радити са децом. Мој програм физичке технике има 150 страна, за сваки узраст. Било ми је јако тешко. Прва реченица је била: Поштовани, децу ћу учити да играју кошарку, да примењују основне елементе технике у игри, да развијају физичке способности, посебно радити на вежбама корективне гимнастике… Потом сам навео све теме из књиге, о њиховим правима, дужностима, обавезама, како се понаша упоран и узоран играч… Добио сам посао и у том клубу радио 12 година као тренер млађих категорија – прича Живковић.
УПОРНОСТ ЈЕ ГАРАНЦИЈА УСПЕХА
Радивоје Живковић Жил се као играч остварио у чачанском „Борцу“, а потом је током и после студија играо кошарку у КК „Црвена звезда“. И даље навија за „Звезду“ и, наравно, воли „Борац“. Ипак, за добру играчку и тренерску каријеру и, уопште, за живот, сматра да је веома важна улога родитеља.
– Обавеза свих родитеља, не само оних чија се деца баве спортом, је да младе уче упорности. Наравно, то је обавеза и тренера. Јер, упорност је гаранција успеха. На неком кампу сам питао децу шта очекују? Један дечак је рекао да му је битно да се лепо дружимо, а други да да свој максимум на терену. Сматрам да у свакој ситуацији треба дати последњи атом снаге, било да се одмарате или да радите. Суштина успеха су упорност и посвећеност – поручио је саговорник „Гласа“.
