ВЕРА АЋИМОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ „МИЛИЦА ПАВЛОВИЋ“
ЉУБАВ ПРЕМА НАУЦИ, УМЕТНОСТИ И ПРИРОДИ
Сазнање да је проглашена за ђака генерације у две образовне установе које је похађала, у ОШ „Милица Павловић“, али и Основној музичкој школи ,,Др Војислав Вучковић“, био је посебан тренутак за Веру Аћимовић, јер, како каже, то за њу представља потврду да је успела да усклади две велике љубави, науку и уметност, као и да се у обема потпуно оствари.
О Вери смо писали на почетку овог серијала, а сада желимо да сазнамо и о њеним успесима у ОШ „Милица Павловић. Каже да живи и одраста са својим родитељима, у дивној и складној породици, окружена љубављу, нежношћу и топлином, као и да је одатле све почело:
– Своје основно образовање завршила сам у ОШ ,,Милица Павловић“ у Чачку, у одељењу VIII/4. Кроз све школске изазове нас је водио разредни старешина Радојица Чоловић, док су ми први кораци у свету знања били обликовани под будним оком учитељице Леле Петровић. Учитељица је већ од првог разреда препознала неке моје таленте и захваљујући њој сам још тада освајала награде на државном такмичењу ,,Мислиша“, као и на такмичењима из математике, лепог говора и рецитовања, где сам дошла до републичког нивоа. Поред тога, музика је увек била моја највећа љубав – завршила сам и Основну музичку школу ,,Др Војислав Вучковић“, где сам, баш као и у ,,Милици“, понела титулу ђака генерације. То за мене представља велику част, али и изненађење. Конкуренција је била изузетно јака, а пуно је ученика који су вредно радили током ових осам година међу којима су и неке од мојих најбољих другарица. Постићи врхунске резултате, од диплома ,,Доситеј Обрадовић“ из математике, физике, српског, немачког, биологије и историје, па до музичких успеха из клавира, солфеђа и теорије музике, није било лако. Захтевало је константну организацију, одрицање и дуге сате вежбања и рада, али је управо тај ритам учинио да постанем дисциплинованија и сигурнија у себе. Велику захвалност дугујем својим родитељима, који су ми увек били ветар у леђа и највећа подршка, али и свим наставницима и другарима који су ме пратили на овом путу.
О томе како се с којим предметом борила Вера каже:
-Искрено говорећи, мој начин учења и рада није био савршен, често су ми се лекције нагомилавале јер нисам увек стизала да учим редовно. Међутим, језике, мислим на српски, немачки, енглески, као и природне науке, попут математике и физике, усвајала сам лако, директно на часовима. Историја и биологија биле су ми већи изазов због количине нових појмова и великог броја података које је требало запамтити, али сам их савладала упорношћу. Моји родитељи су посебно поносни што сам све остваривала потпуно сама, без ичије помоћи или додатних часова.
Ипак, музика јој је била и остала највеће интересовање. Уписала је Средњу музичку школу ,,Др Војислав Вучковић“, што је, истиче, многе изненадило:
–За мене је то био природан корак и од почетка сам знала да ће управо музика бити мој избор. Захвалност дугујем пре свега професору Филипу Лукићу који ми је помогао у избору инструмента и развио љубав према клавиру, а затим и професорки клавира Магдалени Поповић која је стрпљиво и несебично радила са мном до краја основног музичког образовања. Она ми је и наставник и пријатељ. Радујем се што ћу са њом сарађивати и у средњој школи. Иако сам до сада низала успехе и у природним наукама, музика је мој коначни избор. Срећна сам што моји родитељи не само да разумеју, већ и потпуно подржавају моју жељу да кренем путем уметности. Уз њихову подршку, спремна сам за све нове изазове које носи средња школа, али и живот који тек предстоји.
У животу Вера се води тиме да свако треба да прати своје снове, без обзира на то шта околина очекује:
-Моја порука вршњацима је једноставна: Бавите се оним што истински волите, јер једино тако можете дати свој максимум. Успех није само у оценама, већ у бављењу ониме што вас чини срећним.
Када није за клавиром или школским уџбеником, каже, воли да чита, од романа и класика до биографија великих музичара, које је додатно инспиришу. Поред тога, ужива и у сликарству, али другим активностима:
-Од свега највише волим да сликам пејзаже и животиње. Захвалност дугујем и наставници Сањи Живановић која је тај мој рад додатно унапредила. Моје слободно време је испуњено и активним хобијима: волим вожњу бицикла и дуге шетње… Највише уживам у шетњама до неког оближњег села. Ишла сам до Коњевића, Прељине, Пријевора, Придворице, Прислонице, Ртара, Трнаве, Трбушана, Балуге, Јездине, Парменца и Овчар Бање, а тренутни дневни рекорд ми је 35 км. Једно време сам тренирала и кошарку, међутим, показало се да клавир и кошарка нису баш најсрећнија комбинација због могућих повреда. Зато сам пре три године почела да радим као помоћни кошаркашки судија, па сам тако остала у том спорту, а на тај начин сам зарадила и свој први новац. То искуство ме је научило одговорности, брзом доношењу одлука и донело ми је много дивних пријатељстава.
Вера, каже, много воли Чачак јер је таман по мери, а смештен између лепих планина. Ипак, не привлачи је много градска врева и гужва:
-Моје срце припада мом селу Ртари у Драгачеву, које сматрам најлепшим делом Србије. Очарана сам природом тог краја и велика ми је жеља да једног дана тамо живим. Из Ртара се пружа прелеп поглед на планину Овчар за који моја бака каже да је ,,наш Олимп“. Када размишљам о будућности, видим себе као професорку клавира која своје знање преноси деци, али истовремено видим себе како уживам у миру села. Тај спој уметности и природе је оно што ме потпуно испуњава.
Гордана Домановић
Реч одељењског старешине
Када сам се пре четири године упознао са новом генерацијом, пажњу ми је привукла једна девојчица, која је пленила погледом који обећава, сигурношћу и широким осмехом. Таква је Вера остала до данас, скромна, насмејана и одмерена. Посвећено је радила свих ових година, учествовала на безброј такмичења, низала изванредне успехе и представљаала школу на најбољи начин. Међутим добар успех није једино што краси ђака генерације. Важне особине су и поштење, култура понашања, као и поштовање наставника и вршњака. Упркос бројним обавезама, она је имала времена и за другаре. Слушала их и увек била спремна да им помогне, не очекујући ништа за узврат. Колико је било лепо сарађивати са Вером, исто толико је било дивно сарађивати са њеним родитељима, који су њен највећи ослонац и подршка.
ВЕРА, јако сам поносан што сам био део твог школовања и одрастања. Сигуран сам да ће се о теби тек говорити у будућности. Ти си ученик који ће се као узор помињати и о коме ће се са поносом причати! Желим да задржиш радозналост, вредноћу и ВЕРУ у себе, какво име и носиш.
Радојица Чоловић
