АВЛАЏИНИЦА – ПРОСТРАНО ПОЉЕ ЗА ОДМОР И НАДМЕТАЊЕ

ГЕОГРАФСКИ ЗАВИЧАЈНИК (29)
АВЛАЏИНИЦА – ПРОСТРАНО ПОЉЕ ЗА ОДМОР И НАДМЕТАЊЕ

Dobnikar Nikolić, avionski snimak Čačka, 1927, Album starog Čačka, Narodni muzej Čačak
У Чачку постоји део градског насеља који има јединствен назив у целој Србији, а који у себи мири хеленско, турско и словенско-српско језичко-историјско наслеђе – Авлаџиница. У корену топонима Авлаџиница налази се хеленска реч ауле која означава двориште, предворје, али и ограђен простор за стоку, обор и стан у виду сеоске колибе. У Грчко-хрватском рјечнику за школе по Бенселер-Каеглијеву грчко-њемачком рјечнику, који је приредио приредио Стјепан Сенц 1910. године, налазе се речи које несумњиво потврђују да је прича која следи у вези са именом Авлаџинице тачна. Наиме, тамо се (стр. 136-137) могу пронаћи именице Αύλή (отворен простор пред кућом, двориште и то спољашње за покућство и стоку и поплочано унутрашње, предворје с тремом за становање; двор, стан, сеоска колиба, али и кнежевска палата), затим Αϋλιον (свако ограђено место под ведрим небом), као и Αύλών (свака увала између гора и обала, долина, дубодолина, кланац, јарак, прокоп), али и глагол Αύλίζομαι (ноћивати под ведрим небом, боравити, таборовати, бити затворен у торовима под ведрим небом). Турци су ту реч преузели из хеленског именика изговарајући глас у гласом в, при чему се основно значење није променило, осим што је добило и један нов призвук – игралиште. И други турски изрази са овим кореном (авлаџи, авлак, авламак) означавају живу ограду и оно што је њом оивичено, место где се такмичи у гађању, ловиште. На хеленско-турску основу наш народ је додао наставак ница чиме је коначно уобличен назив једног дела чачанске вароши – Авлаџиница. Дакле, семантичко језгро потиче из хеленског, примарни суфикс из турског, а секундарни из српског језика.
Čačak, foto: Narodni muzej Čačak

Оно што је некада било удаљено око два километра од центра данашњег града, било је у ствари пространо одмаралиште за све турске ордије које су ту одмарале или коначиле на домаку чачанске касабе која се тада налазила около Страцимирове задужбине посвећене Пресветој Богородици. Ту је, 1820. године, на углу Немањине и Обилићеве, Јован Обреновић подигао цркву посвећену светом Ђорђу, која је срушена око 1878. године. По свој прилици, на тој широкој пољани постојао је војни полигон на којем се вежбало гађање у мету и где се надематло у ратничким вештинама и играма. Истовремено, поље је коришћено и као ливада за испашу коња, али и као ловиште за одстрел дивљачи. Сасвим је извесно да су ту постојали и торови и обори и колибе које је неки пољар морао надгледати. Разборито је претпоставити да је то морао бити неки заслужни турски ратник који је био рањен у ногу, те више није био кадар за војну службу. Тај бивши војник који је имао или осакаћену или згрчену ногу, добио је за своје заслуге земљишни и стамбени простор у самој близини места које је чувао – Авлаџинице. То је Топалово брдо које је по њему и прозвано, јер на турском језику топал значи хром, шепав човек.
Дакле, право име овог дела града гласи Авлаџиница, а никако Алваџиница.
Слободан Николић, професор књижевности