Aktuelno Reportaža

БИО ЈЕ ЧОВЕК ИЗ БУДУЋНОСТИ

СЕЋАЊА НА ДРАГАНА КУВЕКАЛОВИЋА ЦИЛА

БИО ЈЕ ЧОВЕК ИЗ БУДУЋНОСТИ (1. део)

Циле, насмејани научник, Единбург, 1988.

Драган Кувекаловић био је заиста из неког другог времена. Широких научних интересовања – од физике ласера, његове специјалности, алтернативних извора енергије, посебно ветрова и сунца, физике плазме, до машинства, рачунарства, ваздухопловства… Тог дугокосог, разбарушеног, насмејаног хипика који свира на степеништу Дома културе мали број људи је везивао за магистра физике, који је на корак до доктората. Они који су га добро знали кажу да је носио у себи спој научника, филозофа и уметника. Бавио се и глумом, свирао усну хармонику, по чему га и многи памте. Кажу да је био у свему посебан, не само по својим научним достигнућима, до којих је долазио уз помоћ знања пет језика, које је сам учио. Умео је зачас да направи оно што смисли, готово ни из чега, у свом собичку, који је истовремено личио на лабораторију, музеј, биоскоп. Физика је била, ипак, његова највећа животна преокупација. Пријављивао је годишње неколико патената, тада државном Патентном заводу. За те Драганове изуме били су заинтересовани Енглези, од којих је добио понуду да докторира на Оксфорду.

Циле, како су га углавном познавали у његовом Чачку, имао је још једну велику страст. Узносио се у небеске висине малим авионима, у којима је надлетао моравску долину, као и на својим змајевима. Један га је заувек однео са овог света 29. јула 1990. године. Тада му је било само 32 године.

НИЈЕ ГУБИО НИЈЕДАН ТРЕНУТАК

Једна од последњих фотографија, лето, 1990.

Одрастао је у центру Чачка, у Улици Филипа Филиповића. После завршетка Природно-математичког факултета, запослио се на Институту „Винча“. Али се често враћао у Чачак, где је осим бројних пријатеља, имао родитеље, супругу Љиљану, кћерку Јелену, а у лето 1990. родио се и син Милан.

Недавно су Јелена, сада магистар економиста и Милан, инжењер технологије и резервни официр, предали Градској библиотеци у Чачку део његове заоставштине – око 250 научних књига и уџбеника и 60 стручних часописа. Јелена, која је имала непуне две године када је погинуо, сматра да је ово начин да га представе онима који га нису упознали, али и да подсете људе који су га знали, волели, поштовали. Надају се и да ће овом причом, као и Циловим књигама, пробудити жељу за знањем и науком код неких сада младих људи.

– Отац је био испред свог времена. Имао је приватни рачунар у својој соби, у време када су га имали тек војска и полиција. Наравно, рачунар је сам склопио од елемената које је тада могао да нађе. Док сам сређивала његову библиотеку, као да сам га поново упознавала. Била сам тужна, јер толико тога није поделио са нама, али и срећна знајући да је отац био такав човек – каже Јелена, која једва да је запамтила његов лик, иако је као дете често говорила о њему, као о птици која је одлетела.

Слику о свом оцу годинама је градила из прича других људи. Тако је сазнала да дипломски на факултету није имао потребе да брани, јер је једини успео да поправи пројектор на Математичком факултету. То је за њега, каже Јелена, био лак задатак, јер је већ био патентирао 3Д ласер, који је у то време имао само примену у војсци и астрономији. Сазнала је и да је био једини Југословен на међународним конференцијама за нуклеарну физику. Драган је имао преко 50 патената. Аплицирао је за многа места, од Аустралије до Америке, али нису му сва врата била отворена, јер тадашња држава није била чланица НАТО. Јелена је то сазнала из многих писама које је пронашла. На крају су му Енглези отворили врата, а неколико месеци после погибије на адресу у Чачку стигао је и званичан позив са Оксфорда.

– Сада сам о њему створила неку нову слику… Он није губио ниједан тренутак живота узалуд. Схватила сам колико је био активан, ангажован, а све је то носио лако, готово неприметно. Био је толико свестрана особа. Мајка нам је причала да је изузетно мало спавао, свега по неколико сати. Стално је нешто изучавао, читао, радио… Желимо да ово буде живо сећање на нашег оца, јер он и даље живи кроз нас, али и кроз све оно што је радио – прича она.

Научни конгрес, Единбург, 1988.

ЗАОСТАВШТИНА У БИБЛИОТЕЦИ

Богдан Трифуновић, директор Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис”, каже да су у овој установи са захвалношћу прихватили предлог наследника Драгана Кувекаловића, да преузму рукописну и књижну заоставштину њиховог оца.

– Ради се о стручној литератури, патентима, научним публикацијама и часописима, али су ту и његови многобројни рукописи… У току је стручна обрада ове грађе у Завичајном одељењу, након чега ће бити инвентарисана и уврштена у фонд Градске библиотеке. Надамо се да ће то бити урађено до краја ове године, како бисмо у новој згради библиотеке ову грађу могли на прави начин да сачувамо и омогућимо заинтересованима да је користе – рекао нам је Трифуновић.

„СИН СУНЦА“

Змајеви су га интересовали последњих десетак година живота. Неке змајеве сам је конструисао и сашио на својим „сингерицама“, које је тада износио у двориште. „Син Сунца“, како је назвао првог змаја, Циле је нашао у Суботици и поново откупио. Летео је са Јелице, Каблара, Златара, Златибора, Мучња… Са оцем Милошем је правио жирокоптер. У њега је био уграђен мотор „фолцике“, а Циле је маштао да се њиме вине у небо и да од Београда до Чачка стигне за 40 минута. Све је склопио, требало је још само да направи елисе од јасеновог дрвета.

В. Тртовић

Наставиће се…

 

Оставите одговор