ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (12)
ВЕЋ ВИЂЕНО ПОНАВЉАЊЕ ЗЛА
Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.
На вешт начин Горан Марковић је својим филмом „Deja vu“ (Дежа ви) – „Већ виђено“ (1987), отворио низ нових тема на самом заласку једне епохе и пророчки предвидео скори крај СФРЈ у крвавој освети, болу и страдању многих. Сам наслов „Већ виђено“ указује и на историјско понављање и обнављање зла и страдања, како оног колективног, тако и личног, индивидуалног, које је некако неодвојиво од друштвеног контекста једне епохе. Прича о некад младом, амбициозном пијанисти Михаилу, рођеном и стасалом у грађанској породици предратног Београда (оном од пре ’41), није само случај неостварене и незреле личности, која постаје подвојена и шизофрена, због сплета несрећних породичних и друштвених околности и временом тоне у дубину усамљености и лудила. Истовремено ово је и прича о једном друштву које је из идеолошких разлога осудило на смрт и пропаст читаву грађанску класу након Другог светског рата, не водећи много рачуна о бројним појединачним судбинама и страдању потпуно невиних људи.
Михаилова породица се распала након развода родитеља, много пре историјског вртлога, који је однео у прошлост друштвену класу, која је увелико и у свему показивала знаке декаденције и неумитне пропасти. Михаило, разапет између оца, који одлази и хистеричне мајке уз коју остаје, једину утеху налази у музици и у чувеној „Револуционарној“ Шопеновој композицији, коју врхунски изводи и која ће му симболички и стварно, много касније, доћи главе. Црв раздора, већ тад у раном детињству, „буши“ и „ради“ негде дубоко у његовој, већ тада подвојеној свести. „Револуционарни“ упад комуниста у његов стан, где негује болесну мајку и страдање оца, глумца – чувено суђење београдским глумцима након рата и јасна освета према некад вољеним и обожаваним људима, делу привилегованог слоја друштва, од понижених и увређених, после рата класе на власти, оставља на нашем јунаку трајни белег. У преграђеном грађанском стану, чију једну половину „осваја“ удбаш Столе (феноменални Петар Божовић), оличење примитивног и бахатог света, чијих је пет минута напокон дошло, самује, двадесет и три године касније, злослутне и историјске 1971. године, сада већ средовечни Михаило. Он није „такао“ клавир, од бесмисленог страдања оца, само зато што је био глумац у време окупације и смрти несрећне и болесне мајке. Чини се на први поглед да је Михаило (у изузетном тумачењу Мустафе Надаревића), нашао свој мир. Он додуше не свира више клавир, ради као наставник у вечерњој школи са само једним учеником. Сви га сматрају чудаком, али га не дирају. И Михаилу се чини да му је добро у усамљености и тишини, коју само понекад нарушава Столе. Ипак, понекад му се чини, да све оно што доживљава тренутно, као да је већ видео. И онда, једне зимске ноћи у његов живот улази Олгица (Аница Добра) – згодан девојчурак, прави „вртигуз“, девојче које свако жели да одведе у кравет. Она је амбициозна и жели да заборави свој тужни живот који води – брига о полуслепом брату и оцу алколичару у приградској уџерици. Заборав проналази у љубавној страсти и једино у тим тренуцима се осећа своја и слободна. И само из себи знаних разлога, Олгица пронализи оно нешто у Михаилу, човеку који није осетио љубав. Тек пробуђена страст у Михаилу, као да отвара и пушта напоље духа из боце, дуго заптивеног и затвореног у лагумима подсвести. Тај дух у Михаиловом случају је дух освете и бунтовништва, дух зла, који је дошао да наплати дугове из прошлости, након љубавног неуспеха и креативне немоћи. Као и много пута пре, када је тај дух излазио из боце, слике зла су већ виђене и исте. Мач освете и судбине, високо је уздигнут, не изнад глава оних кривих и одговорних, већ много чешће над потпуно невиним, затеченим и случајним жртавама, како то увек бива. Крвави пир Михаилов је почео и страдали су многи, сем малог, полуслепог Бобике, Олгициног брата. Михаило је савладан, а дух зла и освете је поново враћен у боцу, бар на кратко. Но, како то увек живот уме да замеси, сплетом чудних околности и низом случајности, Михаило и већ одрасли Бобика, који је изгубио око, зато што није благовремено лечен, срећу се поново. Наиме, након отказаног концерта на Коларцу, стиже замена. Болничари доводе из психијатријске установе остарелог Михаила да одсвира Шопенову „Револуционарну сонату“. Лудилом ослобођени Михаилов дух успева оно што није могла спутана, располућена свест никад оствареног уметника. Том усхићујућем тренутку, ослобађања и чисте уметности присуствује и Бобика, који уместо да му се препусти и сам ослободи притиска прошлости, смишља освету. Поново је пуштен из боце дух освете и зла у тренутку Михаиловог убиства, који умире срећан и коначно остварен и испуњен. Све је већ виђено и дух злочина и освете и непраштања води равно у пропаст.
Изузетна Марковићева студија о пореклу и узроцима зла у једном друштву и појединцу, који нису умели да се издигну изнад траума прошлости и нађу ослобођење у хармонији љубави и стварања и праштања.
Душан Даријевић