Intervju

ВЛАТКО СТЕФАНОВСКИ: МАЕСТРАЛАН СОЛО ПЕРФОРМАНС У ЧАЧКУ (Први део)

ЕКСКЛУЗИВНО: ВЛАТКО СТЕФАНОВСКИ, КРАЉ ГИТАРЕ

ЈОШ УВЕК НЕМА КО ДА ПОШАЉЕ “СТОУНСЕ” У ПЕНЗИЈУ…

Аутор: Зорица Лешовић Станојевић

Фото: Ивана Васојевић

Бридели су дланови публике у пуној великој сали Дома културе у Чачку, у четвртак, 19. априла, пратећи репертоар соло перформанса на гитари, који је извео македонски музичар Влатко Стефановски, по неким листама, један од најбољих гитариста на свету. Врхунска, беспрекорна виртуозност, симбиоза мајсторске технике и снажне емоције, то је оно што су на ногама испратили Чачани те вечери. Влатко Стефановски је своју соло турнеју, каже, започео пре три, четири месеца, промовишући нови солистички албум ”Матерњи језик”. На репертоару концерта биле су нумере: “Бистра вода”, “Кандилце”, “Верба, надеж, љубов”, “Јано, мори”, “Не си го продават …”, “Калајџијско оро”, “Македонско девојче”, “Абер дојде Донке”, “Касапско оро”, “Чувам ноћ од будних”,”Чукни о дрво”, “Скопље”, филмска музика “Небеска удица”, “Xипси сонг”, “Успаванка за Радмилу М.”… Веома успешне концерте имао је и у Скопљу, Софији, Благоеврграду, Бечу, Загребу, Београду, и ево сад у Чачку…

Рођен је у Прилепу, гитару је почео да свира са 13 година. Био је фронтмен чувене македонске групе “Леб и сол”, сарадник светских симфонијских оркестара и бендова, виртуоз на гитари с топлом душом… иза себе има десетине албума и хитова.

Ексклузиван догађај у музичком животу града обезбедила је, као уредник Музичког програма Дома културе Верица Ковачевић, препознатљивија као неко ко уређује најпосећеније догађаје ове установе у оквиру Културно-образовног програма. Разговарамо уз кафу, јутро након концерта, у кафеу “Жута кућа”, а Влатко Стефановски не крије задовољство оним што је доживео у Чачку…

Потичете из уметничке породице. Мајка је била глумица, први пут сте били на сцени када Вас је носила у трудноћи, отац је оснивао позоришта, брат је познати драматург. Колико је породично окружење, а знамо да околности стварају људе, утицало и на Ваш професионални пут, или избор?

-Ја то не могу да измерим. Да ли је генетика, да л’ је породично окружење, да л’ је таленат, или је упорност, да л’ је љубав или страст, или некако, предиспозиција да се неко бави нечим… То је већ нешто што не могу делити на проценте. Свако од нас је космос за себе, и свако од нас је подједнако занимљив као особа, тако да, појма немам шта је мене одредило.

Било је више уметничких праваца који су Вам били доступни, како је гитара испливала као нешто што ће бити Ваш позив?

-Случајно се нашла код мене у кући, па сам посег’о да је узмем, да учим мало да свирам. Мислим да је, са свим респектом према другим уметностима, музика, ипак, краљица уметности, да је најапстрактинија, најјача и некако дотиче људе у срце, директно се обраћа људима, ко неке антене за које не знамо да постоје.

МУЗИКОМ ПОКУШАВАМ ДА ПОДСЕТИМ ЉУДЕ НА ОНО ЗНАЧАЈНО…

Музика коју свирате подиже људски дух изнад земље, има заиста невероватну енергију?

-Ја покушавам да својом музиком људе подсетим на оно што је значајно. Ми смо превише оптерећени стресом, свакодневним обавезама, удаљавамо се од себе, доживљавамо лично отуђење, да не говоримо о друштву које зна бити веома грубо према појединцу. Тако да, постоје значајне ствари, постоје наши осећаји, размишљања, маштарења, наше лутање између прошлости, носталгије, између планова и будућности и садашњости, коју често прегазимо са разним обавезама…  Тако да баш покушавам да људе поведем на једно музичко путовање и да их безбедно вратим назад.

Период када сте учили да свирате гитару, а нисте ишли у музичку школу, и када сте од старијих, да кажемо ”крали”, називате годинама “страсти, знатижеље и чежње”. Препознајете ли данас код младих ту врсту ватре?

-Како да не, само што млади данас не посежу баш за овим играчкама, које су нама значиле пуно. Данас су млади људи са телефонима у руци, они гледају те неке своје апликације, и доста временена проводе гледајући у телефон. Наравно, мислим да има сјајних људи, који одаберу праве ствари, који врло брзо уче, који су образовани, страствени, паметни и лепи, и не можеш им ништа приговорити. То је њихово време, они имају право на то своје време, не можемо ми сад из неке перспективе 20. века да им солимо памет. Могу, наравно, нешто да им поделим од искуства које имам, од силних путовања, догађаја и доживљаја. Могу да им дам неки савет, иначе, има, има, млади су сјајни… Имам ја и младу публику, па и старију, све узрасте, не правим ја разлику, моја публика су од седам до 77…

ВРЕМЕНА СУ СУРОВА, ДРУШТВО НЕ РАЗМИШЉА О ЧОВЕКУ…

Колико друштвене околности, о којима Ви често у својим интервјуима говорите, утичу на креативност младих људи, усмеравају их чак и у деструкцију?

-Ја не желим да говорим о политици, али друштвено устројство које живимо, не само ту на Балкану, је недостојанствено. Друштво не размишља о човеку, не размишља о појединцу… Друштво је само себи довољно, и политика је сама себи довољна, она не размишља о људима, она људе гледа само као гласачку машину, и Бога ми, сад, не дај Боже, као топовско месо. Друштво не размишља баш превише о нашим приватним проблемима и о начину на који ћемо гурати кроз живот. Мислим да на појединцу остаје да се сналази и да смисли начин на који ће преживети. Времена су прилично сурова, рекао бих и несоцијална, без социјалне правде и солидарности, без емпатије, без разумевања, без подршке једних за друге… А Балкан сад учи то друштво демократском, али ми смо доста неспретни у учењу те демократије, Бога ми. С једне стране смо једном ногом у 19. веку, с другом ногом смо у 21. Дешава се та дискрапанца, која је прилично збуњујућа. Ми, кол’ко год да се правимо Европљанима, ми смо, ипак, дубоко, једно конзервативно и патријархално друштво.

Ви сте као фронтмен групе “Леб и сол”, а и пре групе, били један од пионира увођења етно музике у џез и у рокенрол. Данас је то тренд у свету, значи ли то да је музички свет изгубио идеје, испостио се, заморио, па се враћа тој изворности?

-Да, поп музика се испостила превише. Више не могу да слушам. Јуче, возећи од Скопља до Чачка, пет сати слушао сам радио, мењао сам фреквенције. Али, ја више не могу да слушам савремену поп музику. То је тол’ко исплакнуто, то је толико опрано са детерџентом и омекшивачем, да то више не може да се слуша, нема ништа унутра. У савременој поп музици нема ништа значајно, само форма, нема садржаја, има само неки ритам, нека два три сајзера, једноставна, и неке певачице сироте, труде се из петних жила да нешто певају, а ни саме не знају шта певају. Говоримо о томе да композитори, нису до краја завршили свој домаћи задатак, дали су то певачицама и певачима –ајде, сад ти овде мало импровизуј, па ћемо смислити рефрен. Баш таква је цела музика…

(Наставиће се)

Оставите одговор