НОВА ТЕХНОЛОГИЈА – АСИСТЕНТ ЗА КВАЛИТЕТНИЈИ ЖИВОТ ОСОБА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ (12)
ИЗУМИ БРАНКА НЕДОВИЋА, КОЈИ МОГУ ДА ОЛАКШАЈУ СВАКОДНЕВИЦУ ОСОБАМА СА ИНВАЛИДИТЕТОМ, И ДАЉЕ ЧЕКАЈУ ПРОИЗВОЂАЧА
Бранко Недовић (83), погонски машинбравар у пензији, који је готово читав живот провео у Новом Саду, пре неколико година се преселио у Горњу Трепчу, како би време проводио поред кћерке Бранке, оболеле од мултипле склерозе. Иако, опрхван великим болом због тешке болести кћерке, себи није дозволио да потоне у безнађе, већ је даноноћно размишљао на који начин може да јој помогне. Резултат његових великих напора су патенти који су признати код Завода за интелект
уалну својину Републике Србије – ортопедско-анатомски систем за особе са инвалидитетом и механички физиотерапеутски стимулатор, који су његовој Бранки знатно олакшали живот.
Бранко Недовић се од ране младости бави иновативним радом. Узор је имао у своме оцу, који је, такође, био веома посвећен проналазаштву. Имао је снажну мотивацију да осмисли помагало за особе са инвалидитетом и његов вишегодишњи мукотрпни рад се исплатио. Тиме је успео да својој кћерки знатно олакша болесничке дане и помогне јој да поврати изгубљену веру у живот. Реч је о ортопедско-анатомском систему за кретање и вежбање полупокретних лица и особа са инвалидитетом, који се монтира на конструкцију обичне дрвене столице, са наслоном, и омогућује да се особа која седи у њој прецизно приближи столу и оде у друге просторије, без ичије помоћи.
Како објашњава Бранко Недовић, сваки родитељ се тешко суочава са сазнањем да је његово дете осуђено да живот проводи у постељи. Иако је читава породица била максимално посвећена Бранки, тешко се мирио са судбином да ће његова кћер до краја живота искључиво зависити од других, јер не може да се самостално креће. Упркос болу у души, успео је да се отргне из канџи немоћи и почео да трага за адекватним решењем, које ће његовој Бранки пружити бар малу шансу за квалитетнији живот.
– Било је тешко гледати рођено дете како не може ни до стола да дође. Патио сам заједно са Бранком, а онда сам схватио да морам да се отргнем из таквог стања и покушам да олакшам живот свом детету. Вежбе са физиотерапеутима су доносиле тек краткотрајно побољшање. Најпре сам на зидовима куће урадио рукохвате, али то није било довољно, јер је Бранки понестајало снаге. Тражио сам делотворније решење, све док нисам дошао на идеју да од обичне кухињске столице направим одговарајуће помагало. Испод столице сам уградио централни точак и додао јој механичке ручне команде, како би особа која седи на њој могла да се креће у свим смеровима, што истовремено омогућује стално вежбање руку и ногу. Ова столица је повратила животну вољу мојој Бранки. Мој труд се исплатио, олакшао сам живот мојој Бранки, али уједно и читавој породици.Тек касније сам схватио да је овај мој проналазак значајан и за друге људе, који имају сличне здравствене проблеме. Желео сам да им приближим своју иновацију, а једини прави начин да то учиним било је да се обратим Заводу за интелектуалну својину – каже за “Чачански глас” Бранко.
Након првог проналаска уследио је и други. Реч је о механичком физиотерапеутском стимулатору, који служи за побољшање циркулације крви у људском организму.
Недовић истиче да је израда помагала представљала највећу препреку у реализацији његове идеје, јер су материјал и “руке” били изузетно скупи за његове скромне могућности. Након бројних покушаја да пронађе људе машинске струке, који могу да му пруже неопходну помоћ, наишао је, како истиче, на велико разумевање и подршку у Машинско-саобраћајној школи у Чачку, конкретно професора Драгише Петковића и његових колега. Захваљујући њиховој доброј вољи и великом ентузијазму, ортопедско-анатомски систем за особе са инвалидитетом, у овом случају само за његову Бранку, урађен је веома квалитетно, тако да траје годинама.
Бранко је желео да свој изум подели са људима којима је таква врста помагала неопходна, али није успео у својој намери. Много пута се обраћао разним медијима и говорио о својим изумима, како би се за њих заинтересовали произвођачи, али, како наводи, нажалост, повратне информације није било, тако да су његови проналаци остали “мртве скице на папиру”, бар када је реч о неким другим људима којима би они свакако добродошли.
– Као родитељ сам учинио максимално за своје дете, али ми је негде дубоко у срцу и даље жао што помагала која сам осмислио не могу да користе и други људи који не могу да се крећу. Нисам очекивао, нити желео било какву материјалну корист од тога. Хтео сам само да помогнем људима који болују од исте или сличне болести као и моја кћер Бранка – објашњава Бранко.
Бранко је свој радни век провео у Новом Саду. У Горњу Трепчу се вратио након пензионисања. Због здравствених проблема, са којима се суочава већ три месеца, пут ће га одвести у Врбас – у Дом за старе, јер, како каже, више није способан да се сам стара о себи. На пут одлази донекле спокојан, јер зна да је за своју кћер учинио онолико колико је то било у његовој моћи.
В. С.
ЗАЈЕДНО ДО ПОМАГАЛА
Запослени у Машинско-саобраћајној школи имају одличну сарадњу са чачанским привредницима, тако да су за беспоштедну борбу Бранка Недовића да помогне својој болесној кћерки сасвим случајно и сазнали. Пошто се Бранко за помоћ обраћао појединим фирмама, координатор за практичну наставу из Машинско саобраћајне школе га је приликом сусрета у “Слободи” упутио да контактира професора Перковића и са њим поразгова о могућностима израде ортопедско-анатомског система за кретање и вежбање полупокретних лица и особа са инвалидитетом.
– Уложили смо максималне напоре да што пре урадимо помагало, јер смо схватили колико је то значајно за Бранку и њеног оца, који, упркос доброј идеји, великој упорности и огромној жељи, реално није имао могућности да самостално реализује своју замисао. Већину посла смо одрадили у школској радионици, али смо за поједине делове система, због недостатка адекватних материјала и опреме, ангажовали колеге у “Слободи” и “Унипромету”. Када смо завршили систем и уверили се да помагало добро функционише и значајно олакшава живот Бранки, то нам је представљало највећу сатисфакцију за све напоре које смо уложили – објаснио је у изјави за “Чачански глас” професор Драгиша Петковић.
Машинско-саобраћајна школа је заслужна и за израду прототипа механичког физиотерапеутског стимулатора.
– Бранко је желео да његови изуми заживе у пракси, али се то није догодило. У “Унипромету” су урађени узорци оба помагала и Машинско- саобраћајна школа ће их изложити на “Тесла фесту” у Новом Саду (од 12. до 15. октобра) и сајамској смотри најбољих технолошких иновација у Београду. Бранко Недовић ускоро одлази у Врбас. Уколико неко од привредника изрази жељу да производи ова погала, могућност је отворена. Нико од колега који су учествовали у њиховој изради не жели ама баш никакву корист од тога! Добио сам овлашћење од Бранка да се постарам за његове патенте, уколико неко изрази жељу да отпочне производњу. Бићу ту да му пружим сву неопходну помоћ, али ћу се при томе и постарати да Бранка и њена породица од тога имају бар неку вајду – рекао је професор Петковић.
