Geografski zavičajnik

GEOGRAFSKI ZAVIČAJNIK – ZA MATERNJE SEĆANJE

GEOGRAFSKI ZAVIČAJNIK (2)

ZA MATERNJE SEĆANJE

Album starog Cacka.indd

Imenovati najpre znači suštinski prepoznati drugoga, a potom iskazati svoj odnos prema tom drugom ili stvari čiju si skrivenu i nevidljivu bitnost dosegao. To je, ništa drugo, do prepoznavanje samog sebe, odnosno sopstvenog krajnjeg naznačenja. Najbolje i najjasnije nam to predočava nemački filosof Martin Hajdeger u svom predavanju Helderlin i suština poezije održanom u Rimu 1936. godine: Čovek je onaj koji jeste upravo u potvrđivanju vlastitog postojanja; Da bi istorija bila moguća – čoveku je dat jezik. (Hajdeger, Martin – Mišljenje i pevanje, Nolit, Beograd, 1982, 132-133) Dakle, samo postojanje bića, njegov život i sećanje na njega, ukoliko se ono (samo)zaboravi, čuvaju se najizvornije u jeziku. Zato je korišćenje i poznavanje, pogotovo svog, naročito mnogo- i dubinskoznačenjskog, jezika toliko životno bitno.

Album starog Cacka.indd

Koliko, zapravo, poznajemo i kako uspostavljamo odnos sa svojim gradom i širim zavičajem u kojima živimo? Koliko smo upoznati sa njihovom istorijom, mestima i ljudima koji su ih u povesti određivali i(li) oblikovali? Tekstovi koji slede pokušaće da barem malo podsete (one starije) i nauče (one mlađe) sugrađane o mogućoj etimologiji (τό έτυμον – osnovna reč) nekih toponima (τόπος – mesto, kraj; όρατός τόπος – vidljivi, telesni svet) čija imena svakodnevno koristimo u govoru ili pored kojih posvednevno prolazimo. Evo nas pred vratima zajednice istorije i jezika.

048 Ovcar banja, snimak Morave i izvora lekovite vode, snimljeno pre 1910. - Izdanje knjizare Rajkovica i Cukovica, Beograd, Digitalna biblioteka GB Cacak

U okviru našeg jezičkog korpusa, barem što se toponima tiče, najveći broj naziva svakako pripada slovenskom izvorniku (prva zvanična redakcija (uređenje) staroslovenskog govornog jezika iz vremena Svetog Save, a koja je trajala sve do 18. veka, bila je skoro u potpunosti podređena slovenskom jezičkom jezgru), ali je dosta preuzeto i iz grčkog, latinskog, malo manje iz nemačkog (dakle, dominantan je indoevropski jezički izvor), a potom i iz turskog i mađarskog, mada su se slovenski nazivi, nažalost, prilično istanjili i izobičajili. Ali, tako je bilo već i u 19. veku. Jedna od ključnih zamerki svakovrsno obrazovanih protivnika filološke reforme Vuka Karadžića upućenih prvom izdanju njegovog Srpsmarkica geografski zav za projekatkog rječnika iz 1818. godine bila je i ta da je u njemu zastupljeno mnogo nesrpskih reči (uglavnom turcizama, helenizama, mađarizama i germanizama). Zanimljivo je i to što dobar deo nekih reči u našem jeziku i dan-danas ima istu etimološku, ponekad i fonetsko-značenjsku ravan sa rečima koje su se koristile (ili se još uvek koriste) u keltskom i sanskrtu. Istorija, kao vrsta objektivne okolnosti, i naš novovekovni karakter kao vid ličnog unutarnjeg duhovnog opredeljenja, neminovno čine svoje. Za ovo drugo smo samo mi krivi. Ne mogu se svoj zavičaj i narod voleti niti u njemu i sa njim živeti, ako o njima malo šta ili ništa ne znaš. Onaj koji ne voli svoj zavičaj, to mora da je, neću da kažem kurva, ali tako nešto. (Miloš Crnjanski, 1970) Vreme je da se to koliko-toliko promeni, vreme je da se malo orodimo sa svojim krajem kako ne bismo postali, ako već nismo, beskorene stvari. Isto tako, čini mi se da je poslednji čas da se ponovo jezički i duhovno obrazujemo i da odatle uberemo plod od kojeg će nam svima biti bolje i nekako smislenije. Neka nam jezik koji čuva pamćenje bude rodno mesto zaboravljenog zavičajnog života.

Slobodan Nikolić, profesor književnosti

Ostavite odgovor