МИЛАН ЛУКИЋ, ДИРЕКТОР ЧАЧАНСКОГ ИНСТИТУТА ЗА ВОЋАРСТВО, О ПРОБЛЕМИМА СРПСКОГ МАЛИНАРСТВА И ОСНИВАЊУ НАЦИОНАЛНОГ САВЕТА ЗА МАЛИНУ
Представници Асоцијације малинара Србије договорили су прошле недеље са министром пољопривреде Браниславом Недимовићем да се оснује Национални савет за малину, који ће решавати проблеме у производњи и извозу тог воћа и уједно радити на његовом обележавању знаком географског порекла. Национални савет ће чинити представници Министарства пољопривреде, стручњаци и произвођачи малина. На састанку је, такође, договорено да произвођачи малине из свих округа, у којима се узгаја ово извозно воће, до 15. фебруара доставе податке о својим представницима у будућем Националном савету. Иако су малинари предложили да се у сезони бербе забрани увоз “црвеног злата” из држава у окружењу или уведу прелевмани (заштитне увозне таксе), ова иницијатива званично није усвојена. О сложеној проблематици малинарства, које је у златном периоду српске пољопривреде представљало велику узданицу произвођача, и улози будућег Националног савета за малину, разговарали смо са др Миланом Лукићем, директором чачанског Института за воћарство.
Директор Института за воћарство сматра да су се проблеми у домаћем малинарству протеклих година у знатној мери нагомилали, издвајајући као посебно критичне ниске приносе малине по јединици површине (од пет до осам тона по хектару).
– Уколико гледамо шта је могуће постићи са сортиментом и адекватном технологијом гајења, коју би требало да примењујемо у нашим условима, наши приноси малине су сигурно од два до два и по пута мањи у односу на потенцијалне могућности. Када је реч о квалитету српске малине, познато је да наша малина има врхунски квалитет и ту нема дилеме, али, упркос томе, ниски приноси овог воћа евидентно умањују профит у овој производњи. Будући Национални савет за малину имаће задатак да ради на повећању приноса малине, а самим тим и прихода, што је веома значајно и за произвођаче и за државу – истиче Лукић, објашњавајући да запослени у Институту за воћарство у Чачку своје место виде управо у сегменту подизања приноса малине, како би ова врста производње постала исплативија.
За унапрећење малинарске производње, како наводи Лукић веома су важни правилан избор садног материјала и локалитета за подизање засада, као и адекватне технологоје гајења малине. „Виламет“ је водећа сорта малине која се гаји на нашим просторима (преко 90 процената) и вероватно ће тако и остати. Када је реч о подизању нових засада, због недостатка новца наши произвођачи врло често користе саднице из постојећих малињака, што се негативно одражава на приносе малине.
ЗДРАВ САДНИ МАТЕРИЈАЛ – ТЕМЕЉ УСПЕШНЕ ПРОИЗВОДЊЕ
– Министарство пољопривреде је препознало чачански Институт за воћарство као институцију која би требало да у наредном периоду реализује пројекат клонске селекције и сертификације садног материјала малине. Да напоменем, клонска селекција „виламета“ и „микера“ се у Институту ради већ десетак година, али у неком мањем обиму. Србија не располаже довољним количинама квалитетног садног материјала малине, што и представља један од главних разлога ниских приноса овог воћа. Министарство је финансијски подржало наш пројекат. За ову годину смо планиранирали да адаптирамо одређене лабораторије и набавимо одговарајућу опрему за комерцијалну производњу садница малине културом ткива, како бисмо у неком догледном периоду обезбедили довољне количине врхунских садница, које ће задовољити потребе српског тржишта. Претпостављамо да су то количине које се могу произвести на неких двадесетак хектара матичних засада, чиме бисмо елиминисали потребу увоза садног материјала овог воћа – каже др Лукић.
Институт за воћарство је током 2016. године забележио појачану тражњу за садницама малине. Током прошле године, која је била карактеристична по временским неприликама и лошијој цени „црвеног злата“, тражња за овим садницама је била само за нијансу слабија. Преостала количина произведеног садног материја (од 30 до 40 хиљада садница), како очекују у овој реномираној институцији, биће продате током пролећа, јер су бројни малињаци страдали током прошлогодишњих непогода.
САВРЕМЕНА ТЕХНОЛОГИЈА У СЛУЖБИ ПОВЕЋАЊА ПРИНОСА
Одлучујућа битка за разрешавање проблема српског малинарства, како наводе у Институту, одвијаће се на пољу унапређења технологије гајења малине, што ће бити сврстано међу најважније задатке будућег Националног савета.
– Институт за воћарство ће у овој години започети реализацију још једног пројекта, који је од великог значаја за област малинарства. Реч је о унапређењу технологије гајења јагодастог воћа, првенствено малине и јагоде. На неколико огледних парцела, на локалитетима где је најзаступљенија производња малине, успоставићемо компаративне засаде, на основу којих ћемо на практичном примеру показати произвођачима какве предности доноси савремена технологија, коју препоручују наши стручњаци, у односу на ону стандардну. Наравно, технологија гајења није у свим условима иста и зависи од карактеристика земљишта и климатских чинилаца – наводи Лукић.
Карактеристична појава у Србији је и то да се засади малине масовно подижу у годинама када ово воће има добру цену. Посебно проблематично је то што се малина сади и на локалитетима који нису погодни за њено гајење, тако да би будући Национални савет требало да се позабави и оваквим појавама. Чачански Институт за воћарство је током прошле године почео да ради на рејонизацији воћарске производње, а овај пројекат ће бити настављен и у наредне три године.
– Задатак струке је да на подручју Србије на бази климатских и земљишних чинилаца апсолутно дефинише која су то подручја на којима се могу врло успешно гајити одређене воћне врсте, укључујући и малину. Засади малине се подижу на лаганим, растреситим земљиштима, која се налазе у близини букових шума, са релативно виоским садржајем хумуса. За узгој малине нису подесна тешка збијена земљишта, смоничава, са високим садржајем глине, где се задржава велика количина воде, што резултира сушењем малињака – наглашава директор Института за воћарство.
Национални савет за малину ће, поред осталог, пред собом имати и задатак да ради на обележавању географског порекла и изналажењу нових тржишта за пласман малине, како би малинарство постало далеко исплативије у наредном периоду.
В. Степановић
