Intervju

ДЕКОНСТРУКЦИЈА МИТА О „ПРЉАВОМ ЗЛАТУ“

ИСТОРИЧАР ДР МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ О ДВЕ НОВЕ КЊИГЕ НА СТАРЕ ТЕМЕ: „КАМЕНА КЊИГА ПРЕДАКА“ И „ЗЛАТО ЧЕТНИКА И ПАРТИЗАНА“

Аутор: Зорица Лешовић Станојевић

Историчар чачанског Народног музеја др Милош Тимотијевић, аутор низа капиталних књига, неуморно истражује теме везане за Други светски рат, тако да се недавно појавило ново издање „Службеног гласника“, са врло провокативном темом, али и подацима које доноси. Реч је o теми, о којој до сада нико није писао, о злату, које су у рату користили или присвојили партизани и четници, а касније и сам Јосип Броз. Тимотијевић је, такође, заједно са Слободаном Николићем, сином аутора, удахнуо нови живот чувеној књизи Радојка Николића „Камена књига предака“, за коју је њен аутор, својевремено добио „Вукову награду“.

Који историјски мотиви су те подстакли да настану ове две књиге?

– Најпре о „Каменој књизи предака” Радојка Николића. Ово дело је свакако једна од најважнијих књига која говори о друштвеној и културној историји села Западне Србије у периоду од краја 18. до половине 20. века. Иако је централна тема књиге смрт и епитафи, она заправо говори о животу и менталитету наших људи, убедљиво и садржајно. То је и био разлог да Народни музеј у Чачку поново објави „Камену књигу предака”, у време када се обележава 100 година од завршетка Велико рата, који је оставио неизбрисив трагу култури сећања Србије. Када је реч о књизи „Злато четника и партизана”, сама чињеница да до сада таква тема није обрађивана, била је довољна да се напише књига. Ипак, она сигурно не би настала да није било подстицаја др Владимира Димитријевића, који ме је пре годину дана саветовао да од низа прича, анегдота и истргнутих епизода, које се налазе у архивској грађи, направим једну публикацију. Реч је о финансијама и отпору окупатору у Србији и Југославији 1941-1945. На почетку је то био скроман текст, али је даље истраживање открило много непознатих детаља, посебно када су у питању комунисти и партизани.

ЗНАЧАЈНА ПОДРШКА „СЛУЖБЕНОГ ГЛАСНИКА“

Имаш завидну сарадњу са „Службеним гласником“, издавач који ће стати иза историјске књиге је јако важан?

– Издавач је веома важан, а „Службени гласник” већ годинама промовише ауторе и теме из Западне Србије, ствараоце из Ужица, Горњег Милановца, Чачка… Највеће заслуге свакако припадају уреднику Борисаву Челиковићу, али и Петру Арбутини, директору издаваштва. Без разумевања људи из „Службеног гласника”, све ове књиге не би биле објављене, или би се то можда и десило, али сасвим сигурно са много тешкоћа.

Како је конципирана и шта ново доноси „Камена књига предака ”Радојка Николића?

-Основни текст Радојкове књиге из 1979. није мењан. Али, овога пута формиран је регистар личних имена, написан је нови предговор, поговор, белешка о аутору, снимљен низ нових фотографија, затим је све „упаковано” у нови дизајн и штампано на квалитетнијем папиру и раскошнијој опреми. Тако је књига добила нови живот.

Зуб времена полако брише стару споменичку баштину, постоји ли рејон у овом крају чији су споменици заувек изгубљени?

– Сви споменици су угрожени, нису још нестали, али ближи се и тај дан. Нешто се још увек може спасити.

ФИНАНСИЈЕ ПАРТИЗАНА И ЧЕТНИКА, ДЕЦЕНИЈАМА ЗАНЕМАРИВАНО ПИТАЊЕ?

Шта су били историјски извори, како је и где текло истраживање за књигу „Злато четника и партизана“?

– Извора има доста, али не и прецизних извештаја о свим финансијским токовима. То је и разумљиво, када су у питању ратна дешавања. Али, постојећа архивска грађа која је доступна, укључујући и хиљаде страница објављених извора, дају доста података. Ту су и бројни мемоари, сећања, сведочења, потом и огромна литература која говори о Другом светском рату. Историја није само реконструкција догађаја из прошлости, већ тежња да се постављањем питања дође до одговора који су нам важни, наравно, искључиво на основу историјских извора. Деценијама није постављано питање о финансијама комуниста и партизана, тако да су подаци такве врсте занемаривани и одбацивани у досадашњим истраживањима. Разуме се да су и сами комунисти били веома заинтересовани да се сачува митска слика њихове борбе, сведена на аскетизам, јунаштво и мучеништво. У таквом виђењу прошлости нема места за „прљаво злато”, осим, ако су у питању четници.

СОВЈЕТСКИ КРЕДИТИ ПАРТИЗАНИМА У ЗЛАТУ

Чије је то злато, какво је његово порекло, о којој је количини реч, где му је траг…?

– Совјетски Савез био је главни финансијер комуниста, а потом партизана. Пре рата добијали су огромне уплате мерене стотинама хиљада рубљи у злату, милионима француских франака, да би у устанку 1941. систематски узимали новац из свих банака, пошта и осталих државних установа, потом и од окупаторских јединица. Већ у пролеће 1944. партизани су узели огромне кредите, не бесповратну помоћ, од СССР-а мерену милионима долара који су исплаћени у злату, јер Совјетски Савез није имао „кеш”. Такви подаци не би требало да чуде и изненађују, јер је за успех било које гериле у свету одлучујућа логистичка подршка. Без пара није могуће водити рат. Такво правило важило је и за Титове партизане и што је важно истаћи, били су веома ефикасни И способни да искористе сва финансијска средства. Када су у питању четници,они су све до краја 1943. добијали минималне количине злата и новчаних средстава од ВеликеБританије, што је брзо постало предмет многих уцена и условљавања. Нису имали финансијску независност, што их је довело у подређен положај. Али и таква помоћ крајем 1943. престаје да се допрема. То је условило да од 1944. четници почињу са систематским узимањем новца из установа Недићеве Србије, насилно или у сарадњи са људима који су им били наклоњени, да би пред крај окупације из Народне банке у Београду узели и мање количине злата.

ЈУГОСЛАВИЈИ ВРАЋЕНЕ ТОНЕ ЗЛАТА, ТИТО ЗА СЕБЕ ЗАДРЖАО ОКО 240 КИЛОГРАМА…

Где се данас налази и каква је била судбина тог злата?

– Партизани су пред почетак устанка И током самог рата највећи део својих финансија потрошили за куповину оружја, муниције, лекова, хране, материјала за пропагандни рад. Имали су доста новца. Само у Ужицу су запленилиоко 80 милиона динара 1941. године, у време када се на црном тржишту један златник продавао за око 1.500 динара.

После рата Титовој Југославији враћене су све златне резерве „труле” Краљевине Југославије, заправо злато, које је пре почетка рата склоњено у Велику Британију и САД, укупно 52,8 тона, као и 10,52 тона злата које су опљачкали Италијани, Немци и усташе. У том повраћају није прихваћено да се враћа „усташко злато” из времена трајања НДХ, већ само оно злато које су узели у Априлском рату 1941. године. Социјалистичка Југославија узела је и злато које су четници преузели из Народнебанке 1944. године, око 100 килограма. Јосип Броз Тито је лично за себе задржао злато које је сачувано у манастиру Острог, око 240 килограма.

Зашто је тема важна за чачански крај?

– Чачански крај веома је важан због саме чињенице да је био центар организације генерала Михаиловића и многобројних савезничких мисија. Тако је створена фама о „огромним” количинама злата које у четници наводно имали. Заправо, они су добили око 55.000 златника. Није познато колико су злата имале савезничке мисије, свакако доста. После рата Титова тајна полиција деценијама је „чешљала” терен од Сувобора до Каблара у потрази за „четничким благом” и архивом. За ове акције Тито је био веома заинтересован, као и Ранковић.

Шта су рекли рецензенти о овој историјској теми?

– Рецензенти су др Ивица Тодоровић са Етнографског института САНУ, научник, који се већ годинама бави митологијом злата, потом, др Коста Николић са Института за савремену историју, др Наташа Милићевић са Института за новију историју Србије, научници који се годинама баве темом грађанског рата и окупације, и наш суграђанин др Владимир Димитријевић, на чији подстицај сам и кренуо у истраживање. Њему дугујем велику захвалност.

 

 

 

Оставите одговор