Kultura

ДОБА НЕПРИЛАГОЂЕНИХ – ОДБАЧЕНИХ И ИЗОЛОВАНИХ

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (5)

ДОБА НЕПРИЛАГОЂЕНИХ – ОДБАЧЕНИХ И ИЗОЛОВАНИХ

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.

Филм „Млад и здрав као ружа“, Јоце Јовановића је на друштвену сцену поставио особеног бунтовника Стевана Николића Стива, младог преступника који након затвора посатаје сарадник државне безбедности, за коју обавља разне прљаве послове, све док не стекне велику моћ и не супростави се милицији са својим побуњеним „племеном“, које држи читав град под контролом. У сенци такве побуне, као злослутног наговештаја времена које ће тек доћи, постоје и неки сасвим другачији, али неприлагођени, одбачени и изоловани млади људи.

Далеко од помпе „црног таласа“, један други млади аутор Чачанин Милош Миша Радивојевић је далеке 1970, годину дана пре Јовановићевог филма, снимио дебитантски играни филм „Бубе у глави“. Овај редитељ под знатним утицајем, тада неприкосновених аутора француског филмског таласа (Годар, Трифо, Шаброл) уноси у свој првенац нешто од духа студентских побуна и протеста широм Европе – супростављање ауторитетима сваке врсте, у потрази за личном слободом и љубављу. Главни јунаци ове приче Драган ( ко други до Драган Гага Николић), студент сликарства и његова девојка (Миља Вујановић, дебитовала улогом у филму „Рани радови“), осећају сву могућу тескобу у друштву у ком не могу да остваре сав свој набубрели потенцијал, креативни и животни и тумарају у затвореном кругу друштвеног и личног постојања, у ком не налазе ни срећу ни мир. У жељи за новим животним изазовима, одлазе на излет са људима чијем свету не припадају, пристају на  друштвене конвенције, али убрзо на болан и поразан начин схватају да у том свету, у сред бахатог и пијаног пира, у ком девојка буде силована од стране колега, а Драган бива жестоко претучен, немају шта да траже и да им је свет инсеката и буба далеко ближи, схватљивији од лицемерног, претворног и насилног друштва људи. Обоје на психијатријској клиници схватају да у овом свету нису нашли ни љубав ни прихватање околине, која их не разуме и жели да казни њихову посебност и различитост, младалачку жељу за слободом и љубављу, извргне их руглу и понижењу и постави у заувек дате и непроменљиве оквире малограђанског друштва. Слободоумни и талентовани појединци нису потребни чуварима поретка, а они сами на крају радије бирају друштво буба, које су им у глави и заувек се затварају у свој свет маште и слободе, у ком не могу поново бити повређени.

Радивојевић у својим филмовима, изразитог и специфичног филмског рукописа, са мало или без речи, приказује живот у коме има више абнормалног, него нормалног и у коме све врви о лицемерја и друштвених забрана, а систем у корену сатире и гази потребу за личном слободом и побуном против лажних вредности. Радивојевићеви филмови су, за разлику од остварења Жилника, Макавејева, Стојановића или Јовановића мање директни, имају естетизован ауторски приступ и делују из другог плана, “ да се Власи не досете“, како народ каже. Филмови „Без“ (1972) и „Тестамент“ (1975) су вид Радивојевићеве филмске субверзије против система који је угушио потенцијал југословенског и српског „црног таласа“ и онемогућио развој аутора који су пружили отпор естетским и тематским оквирима филма тадашњег социјалистичког друштва. Радивојевић се није мирио са том чињеницом. Његови херметични, естетизовани и не много комуникативни филмови, који нису наилазили на добар пријем код публике, а ни код тадашње критике, нису представљали претњу за систем, зато што нису изазивали пажњу јавности, која их једноставно није разумела. „Тестамент“, још један Радивојевићев филм без речи, са фантастичним Данилом Батом Стојковићем у главној улози, пример је како један луцидни филмски аутор успева, пре свега, својим ликовним и естетским решењима и оригиналним филмским језиком, да створи филм који гађа право у срж једног клаустрофобичног друштва, у ком се појединац не осећа ни слободним ни сигурним, трпи и пати од притиска непознатог који га прогања и успева да га стигне и убије. Страдалом је потребно да се врати из мртвих и провери разлоге и околности због којих је убијен. Он, попут воајера, завирује у животе других људи, покушава да са њима успостави контакт и некако се у свему орјентише, али џаба, напори су безуспешни и осуђени на пропаст, приморан је да оде у дивљину, али ни тамо не налази мир, нити начин да изрази себе.

Радивојевић је након прогона филмских аутора који се нису уклапали у потребе и одређене „шеме“ и правила друштва, створио властиту уметност побуне и ауторског приступа филму. Али, ништа не остаје исто и заувек дато, тако да се са филмском тетралогијом, „Квар (1978), „Живети као сав нормалан свет“ (1980), „Дечко који обећава“ (1981) и „Уна“ (1984), мења и Радивојевићев филмски рукопис, у складу са друштвеним приликама. Систем удворица, лицемера и лажљивих душебрижника трули, а 1980. умире и највећи син свих народа и народности, за кога се мислило да ће вечно живети и више ништа није исто. Са новим таласом и панком рађа се нова нада и дух побуне осваја учмало друштво и први пут након чувене ’68. године, поново улази у моду 1980/81, док још постоји трачак светлости и наде, пре коначног суноврата и пропасти. То су и године процвата омладинских субкултура у Југославији, које нису могле бити непримећене и на филму, а Миша Радивојевић је то умео да осети и препозна.

(Наставиће се)

Душан Даријевић

Оставите одговор